Đukić: Dokument o strateškom dijalogu sa SAD nije potpisan

Bivši ambasador i član Evropskog pokreta u Srbiji Srećko Đukić izneo je 23. jula ocenu koja koriguje utisak iz prethodnih izveštaja: dokument o strateškom dijalogu Srbije i Sjedinjenih Država nije potpisan. Prema njegovim rečima, sa američkom stranom za sada nije parafiran nijedan formalni akt, već je dogovoreno jedino da se dijalog vodi. Time se rani zaključci o navodno sklopljenom sporazumu vraćaju u realnije okvire.

Đukić je precizirao da Srbija sa pojedinim drugim državama jeste potpisala dokumente kojima se ti odnosi tretiraju kao strateški, ali da u slučaju Vašingtona takvog papira nema. Razlika je više od formalnosti. Potpisan sporazum stvara obaveze i mehanizme praćenja, dok najava dijaloga ostaje politički signal bez pravne težine. Upravo tu razliku, čini se, jučerašnji izveštaji nisu dovoljno jasno povukli.

Šta je zapravo dogovoreno sa Vašingtonom?

Zvaničnici prvi krug dijaloga opisuju kao pozitivan diplomatski korak. Takav opis nije sporan: održan razgovor između Beograda i Vašingtona sam po sebi ima vrednost u trenutku kada su odnosi opterećeni nizom otvorenih pitanja. Sporan je bio ton izveštaja koji su ostavili utisak da je iza tog razgovora već i potpis.

Po našim saznanjima, teme koje su se pominjale u dosadašnjim izveštajima obuhvatale su energetiku, uvođenje 5G mreže i pitanje Milorada Dodika. Nijedna od njih, međutim, nije uokvirena obavezujućim tekstom. Đukić je posebno skeptičan prema energetskim projektima velike vrednosti, upozoravajući da bi dugoročne koristi za Srbiju mogle biti manje od uloženog, a teret zaduženja veći nego što se sada priznaje.

Za čitaoca je bitno da razdvoji dve stvari. Jedno je diplomatski kontakt, koji postoji i koji obe strane opisuju kao koristan. Drugo je pravni okvir, koji zasad ne postoji. Meša li se to dvoje, dobija se slika bliža želji nego činjenici.

Zašto je pojašnjenje uopšte važno

U spoljnoj politici precenjivanje dometa jednog sastanka nosi konkretnu cenu. Ako se dijalog predstavi kao gotov sporazum, domaća javnost dobija pogrešnu meru uspeha, a partneri na drugoj strani stola razumeju da se njihova opreznost tumači kao pristanak. Zato Đukićeva opaska nije puka jezička ispravka, već poziv da se odnos meri onim što je zaista dogovoreno.

Balans nalaže da se kaže i suprotna strana. Za deo vlasti, sama činjenica da je dijalog otvoren predstavlja rezultat, jer se komunikacija sa Vašingtonom obnavlja posle perioda zategnutosti. Kritičari, među kojima je i Đukić, uzvraćaju da otvoren kanal bez potpisanog okvira lako ostaje na nivou izjava. Obe ocene mogu biti tačne istovremeno, i upravo zato je precizan jezik ovde presudan.

Naredni krugovi razgovora pokazaće da li će dijalog dobiti pisani oblik ili će ostati na nivou konsultacija. Do tada ostaje jasna jedna činjenica: dokument nije potpisan. Da li ćete uspeh spoljne politike meriti brojem održanih sastanaka ili brojem potpisanih obaveza?