Nepoverenje Vladi: Aleksić nabrajao afere, Macut uzvratio

Vanredna sednica Narodne skupštine o nepoverenju Vladi Đure Macuta počela je u ponedeljak, 27. jula, u Beogradu, a zahtev za glasanje podnela je opozicija, za šta je po Ustavu potrebno najmanje šezdeset poslanika. Sednica se održava u jeku višemesečnih studentskih protesta i blokada, a rasprava je od prvih minuta dobila ton generalne bilanse rada aktuelne vlasti.

Poslanik opozicije Miroslav Aleksić otvorio je raspravu izlaganjem koje je trajalo oko četiri sata. Nabrajao je, tvrdnju po tvrdnju, ono što opozicija vidi kao ključne afere i propuste, od gradnje na lokaciji nekadašnjeg Generalštaba, preko rušenja u Savamali, do pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Optužio je vlast i za stanje u poljoprivredi, uz ocenu da srpski seljak nikada nije bio u težem položaju.

Šta traži opozicija, a šta odgovara premijer?

Premijer Đuro Macut branio je mandat i odbacio tvrdnje o nasilju nad studentima, uz obrazloženje da su istrage u toku i da institucije rade svoj posao. Naveo je da Vlada nije bez grešaka, ali da savršenih vlada nema nigde u svetu, i poručio da je hrabar čovek jer je prihvatio da vodi izvršnu vlast na predlog predsednika Aleksandra Vučića. Pojedinačne izjave ministara istrgnute iz konteksta, ocenio je, ne smeju da umanje ono što smatra rezultatima i stabilnošću kabineta.

Deo opozicije nazvao je sednicu simulacijom parlamentarizma i najavio da nastavlja bojkot, uz tvrdnju da rasprava služi vlasti da dobije legitimitet bez stvarne kontrole. Sa druge strane, poslanici vladajuće većine poručuju da upravo održavanje sednice pokazuje da institucije funkcionišu i da opozicija ima prostor da iznese svaku primedbu pred kamerama i javnošću.

Zašto je ishod poznat unapred?

Aritmetika u sali ne ostavlja mnogo prostora za neizvesnost. Da bi Vlada bila oborena, za nepoverenje mora da glasa natpolovična većina svih poslanika, a vladajuća koalicija tu većinu drži čvrsto. Zbog toga se, i pored oštrine rasprave, opstanak kabineta Đure Macuta smatra izvesnim, dok je politička poenta sednice pre svega u tome da opozicija svoju listu optužbi stavi u skupštinski zapisnik i pred širu javnost.

Iza forme glasanja krije se, međutim, širi kontekst. Sednica se vodi dok studentske blokade i protesti traju već mesecima, a opozicija računa da će sam čin pokretanja nepoverenja, bez obzira na unapred poznat rezultat, održati pritisak na vlast i u parlamentu, a ne samo na ulici. Vlast, sa svoje strane, poručuje da je spremna da o svemu govori, ali da menjanje sastava izvršne vlasti ide isključivo kroz izbornu volju građana.

Rasprava se nastavlja, a glasanje se očekuje pošto sve poslaničke grupe iskoriste vreme za izlaganje. Za pratioce srpske politike ostaje pitanje koje nadilazi ovu sednicu: da li ovakva glasanja, čiji je ishod poznat pre prve reči, i dalje imaju smisla kao mera kontrole vlasti, ili su postala samo ritual u kome se svako obraća svojoj publici?