Šabić: bez straha oštećenog nema ugrožavanja sigurnosti

Rodoljub Šabić, advokat i prvi poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ocenio je 29. jula da su učestala hapšenja zbog sumnje na ugrožavanje sigurnosti funkcionera zabrinjavajuća i da javno tužilaštvo u tim predmetima sve češće zaobilazi element bez kojeg krivičnog dela nema. Taj element je strah kod osobe kojoj je pretnja upućena.

Povod su dva hapšenja u poslednjih nekoliko dana. S. S. iz Kragujevca tereti se da je na društvenim mrežama objavio snimak sa direktnim i vulgarnim pretnjama smrću predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, a M. F. iz Šapca za objavu sa pretnjama upućenim Draganu J. Vučićeviću, glavnom i odgovornom uredniku lista Informer. Oba predmeta vodi Posebno odeljenje za visokotehnološki kriminal Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. S. S. se prilikom saslušanja branio ćutanjem, tužilaštvo je predložilo pritvor za obojicu, a sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu pritvor je odredio S. S.

Šabićeva primedba nije na to što se ovakvi predmeti pokreću, nego na to šta se u njima propušta da se utvrdi.

“Za postojanje tog krivičnog dela nije dovoljna samo pretnja, već je nužno da je pretnja izazvala i strah, odnosno osećaj ugroženosti osobi kojoj je upućena”, naveo je Šabić.

Reč je o pravnom, ne o političkom argumentu. Ugrožavanje sigurnosti je delo sa posledicom, a posledica se ne pretpostavlja iz sadržaja poruke nego se utvrđuje kod oštećenog. Šabić tvrdi da tužilaštvo tu obavezu procene svesno sve češće uopšte ne vrši.

Šta član 138 zaista propisuje

Kazneni raspon objašnjava zašto je razlika između obične i kvalifikovane pretnje toliko važna. Šabić je u ranijem autorskom tekstu o istom krivičnom delu podsetio da ugrožavanje sigurnosti običnog građanina povlači novčanu kaznu ili zatvor do godinu dana, dok je za zaštićena lica, među kojima je i predsednik Republike, zaprećen zatvor od šest meseci do pet godina.

To znači da isti tekst, ista mreža i isti autor mogu završiti u dva potpuno različita režima, u zavisnosti od toga ko je adresat. Kada je adresat funkcioner, najviša zaprećena kazna je pet puta duža, a zatvor prestaje da bude alternativa novčanoj kazni i postaje jedina opcija.

Šabić upozorava da se u praksi ljudi privode i saslušavaju u policiji ili tužilaštvu i onda kada poruka ne dosegne prag pretnje.

“Iako neka poruka ne predstavlja ugrožavanje sigurnosti, osobu koja je uputila saslušavaju policija ili tužilaštvo, pa se čak ona lišava slobode”, ocenio je bivši poverenik.

Njegov zaključak ide korak dalje od pojedinačnih predmeta: postupak sam po sebi proizvodi efekat, i onda kada se završi odbacivanjem prijave ili oslobađajućom presudom.

Da li kazna počinje pre presude?

Dva ranija slučaja na koja Šabić ukazuje pokazuju kako to izgleda u brojkama. Inženjeru Z. Đ. iz Novog Sada tužilaštvo je tražilo pritvor od 30 dana, ali ga sud nije odredio. A. J. A. je zbog objave provela šest meseci u pritvoru, pa je Apelacioni sud zaključio da ta objava ne predstavlja pretnju predsedniku Republike, već eventualno obeležje krivičnog dela uvrede.

Šest meseci pritvora izjednačeno je sa donjom granicom zaprećene kazne za delo za koje je osoba na kraju oslobođena. Taj podatak je jezgro Šabićeve kritike, jer pokazuje da mera koja prethodi utvrđivanju krivice može trajati koliko i kazna koja nikada nije izrečena.

Zbog toga on ceo niz postupaka posmatra kao pitanje ustavne garancije, a ne kao zbir pojedinačnih predmeta.

“Sloboda izražavanja je osnovno ljudsko pravo i ne sme se podvrgavati ograničenjima koja nisu zasnovana na izuzetnim potrebama”, poručio je Šabić.

Gde je granica koju sud tek treba da povuče

O predlogu tužilaštva za pritvor u ova dva predmeta pisali smo 27. jula, o odluci suda dan kasnije, a Šabićeva ocena je prvi pravni komentar na sam obrazac postupanja. Argument druge strane postoji i nije slab. U predmetu S. S. reč je, prema navodima tužilaštva, o snimku sa direktnim pretnjama smrću, a to je kategorija u kojoj se osećaj ugroženosti utvrđuje bez mnogo spora. Sporna zona su blaže poruke, uvrede i psovke koje se u prijavama tretiraju kao pretnje.

Praktična posledica je merljiva i videće se u statistici. Ako se pokaže da se veći deo ovih predmeta završi odbacivanjem prijave ili oslobađanjem, potvrdiće se Šabićeva teza da se prag postavlja prenisko. Ako se završe osuđujućim presudama, ostaće pitanje zašto je za to bio potreban pritvor.

Prvi konkretan datum je istek pritvora određenog S. S. Tada će se videti da li tužilaštvo ide ka optužnici u punom obimu ili predmet menja kvalifikaciju, kao što je Apelacioni sud već jednom uradio.