Zemljotres 6,7 pogodio Palu u Indoneziji, ima povređenih

Razorni zemljotres magnitude 6,7 pogodio je u utorak indonežansko ostrvo Sulavesi kod grada Palua, podsetivši region na katastrofu koja je isto to mesto opustošila pre osam godina. Iako je Srbija geografski daleko od pacifičkog seizmičkog pojasa, ova vest govori i nama: pokazuje kako se jedna država nosi sa ponovljenom traumom na istom tlu, i koliko brzo civilna zaštita mora da reaguje kada se zemlja zatrese ispod gusto naseljenog priobalja.

Prema podacima indonežanskih seizmologa, epicentar je bio oko 43 kilometra istočno-jugoistočno od Palua, na relativno maloj dubini od oko 10 kilometara. Plitki potresi te jačine prenose veću energiju na površinu, što objašnjava zašto su se u gradu urušavali krovovi i pucali zidovi uprkos tome što epicentar nije bio u samom centru. Najmanje osmoro ljudi povređeno je u susednom okrugu Sigi, a dvoje od njih zadobilo je teške povrede.

Vlasti su gotovo odmah saopštile da nema opasnosti od cunamija, što je u Paluu osetljiva tema. Upozorenje je ipak ostalo na snazi za naknadne potrese, kojih je bilo nekoliko; najjači je imao magnitudu 5,2. Više zdravstvenih ustanova evakuisalo je pacijente na otvoreno iz predostrožnosti, a pod procenu štete stavljena su tri okruga u kojima živi oko 1,2 miliona ljudi.

Zašto je Palu posebno osetljiv na ovakve potrese?

Palu nije slučajno grad koji privlači pažnju seizmologa. Kroz dolinu u kojoj leži prolazi aktivan rased, a obala je oblikovana uskim zalivom koji može da pojača talas ako do njega dođe. Upravo se to dogodilo 2018, kada je potres magnitude 7,5 pokrenuo cunami i takozvanu likvefakciju tla, pri čemu je čvrsto zemljište počelo da se ponaša kao tečnost i progutalo čitave gradske četvrti. U toj katastrofi poginulo je više od 4.000 ljudi.

Zato svaki novi potres u Paluu nosi dvostruko opterećenje: fizičku štetu i kolektivno sećanje. Menadžer jednog hotela u gradu opisao je atmosferu posle utorka rečima: “Svi su paničili, što je prirodna reakcija tokom zemljotresa, ali su svi bezbedni.” Ta rečenica sažima razliku između 2018. i danas. Sistem ranog upozorenja, brža evakuacija bolnica i jasna poruka da cunami ne preti deo su lekcija plaćenih najtežom cenom.

Kako se meri uspeh reakcije na ovakvu nesreću?

Za sada se čini da je odgovor vlasti bio brz i discipinovan, što je važan pokazatelj. Evakuacija bolnica iz predostrožnosti, a ne tek posle urušavanja, znak je da su protokoli pooštreni. Procena štete u tri okruga sa preko milion stanovnika trajaće danima, jer tek terenski timovi mogu da utvrde koliko je objekata stvarno oštećeno i da li ima skrivenih oštećenja na infrastrukturi.

Indonezija leži na takozvanom Vatrenom prstenu, pojasu intenzivne seizmičke i vulkanske aktivnosti, pa su potresi deo svakodnevice te zemlje. Razlika između nesreće i katastrofe često nije u jačini potresa, već u tome koliko je društvo spremno da odgovori. Palu je to naučio na najteži način, a utorak je bio test koliko je naučeno.

Koliko bi naš sopstveni sistem civilne zaštite izdržao sličan udar, i da li o tome razmišljamo tek kada se zemlja zatrese negde daleko?