Grosi najavio ulazak inspektora u iranska nuklearna postrojenja

Spor oko toga ko i kada sme da uđe u iranska nuklearna postrojenja vratio se u centar svetske diplomatije, a za Srbiju to nije udaljena tema koliko se na prvi pogled čini. Beograd kupuje naftu i gas u regionu na čije cene direktno utiče svaka eskalacija na Bliskom istoku, a stabilnost iranskog dosijea jedan je od retkih međunarodnih predmeta na kojima se velike sile, uključujući i Rusiju i Sjedinjene Države, povremeno susreću za istim stolom. Upravo zato je izjava koju je 24. juna dao generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju imala težinu daleko izvan Beča.

Rafael Grosi, čovek koji već godinama vodi najosetljiviji verifikacioni sistem na planeti, izjavio je da njegovi inspektori ulaze u iranska postrojenja za obogaćivanje urana, i to u sklopu privremenog američko-iranskog sporazuma o okončanju rata. Reč je o dogovoru koji, prema dostupnim uslovima, predviđa da se iranski uran razblaži sa visoko obogaćenih nivoa i da se ukinu američke sankcije na izvoz iranske nafte. Grosijeva najava zvučala je kao prvi konkretan korak ka obnavljanju kontrole na terenu, posle dugog perioda u kome je agencija radila gotovo naslepo.

Teheran je, međutim, reagovao gotovo istog časa, i to demantom. Iranska strana insistira da privremeni sporazum ne otvara vrata postrojenjima, već da bi inspekcija usledila tek posle konačnog dogovora, čiji obrisi još nisu definisani. Razlika između privremenog i konačnog nije ovde semantička sitnica, već suština spora: ona određuje da li agencija dobija pristup sada ili tek na kraju procesa koji može da traje mesecima.

Zašto je verifikacija postala glavna bojna linija?

Od dvanaestodnevnog rata 2025. godine Teheran blokira posete lokacijama za obogaćivanje, čime je agencija ostala bez fizičkog uvida u status iranskih zaliha. Procene govore da Iran trenutno skladišti dovoljno visoko obogaćenog urana za potencijalno do deset nuklearnih oružja, što je cifra koja sama po sebi objašnjava zašto je svaka inspekcija postala predmet političkog nadmetanja, a ne tehničke rutine.

IAEA decenijama funkcioniše na principu da poverenje znači malo, a provera znači sve. Bez pristupa postrojenjima, agencija ne može da potvrdi da li je obogaćeni materijal ostao na deklarisanim lokacijama, da li je premešten ili dodatno obogaćen. Grosi je više puta ponovio da odsustvo verifikacije ne dokazuje kršenje sporazuma, ali ni ne isključuje ga, što je upravo ona vrsta neizvesnosti koju ni jedna velika sila ne želi da toleriše u nedogled.

Teheranova računica je drugačija. Iran pristup postrojenjima tretira kao adut koji se ne predaje besplatno, već tek kada budu ukinute sankcije i potpisan dokument koji on smatra obavezujućim. Otud i upornost na reči konačni: za iransko rukovodstvo, pustiti inspektore pre nego što sankcije padnu značilo bi odreći se jedine poluge koja im je ostala u pregovorima.

Šta ova razlika znači za region?

Geopolitička realnost je da privremeni sporazum bez verifikacije ostaje krhka konstrukcija. Sjedinjene Države sporazum predstavljaju kao dokaz da je rat okončan i da je iranski program stavljen pod kontrolu, dok iranski demanti tu sliku odmah dovode u pitanje. Za evropske kancelarije, koje su godinama pokušavale da održe nuklearni dijalog živim, ovo je podsetnik da nijedan dogovor sa Teheranom ne važi dok ga inspektori ne potvrde na licu mesta.

Za Srbiju i ceo region, ulog je posredan ali stvaran. Svaka nova kriza na Bliskom istoku preliva se na cene energenata, na rute snabdevanja i na ravnotežu između Vašingtona i Moskve koju Beograd pažljivo prati. Privremeni sporazum koji se sutra može urušiti zbog spora oko jedne inspekcije nije osnova za mir, već pauza u sukobu.

Grosi se godinama oslanja na strpljenje i tihu diplomatiju, ali strpljenje agencije nije neograničeno, kao ni vreme tokom kojeg svet može da živi sa nepoznatim stanjem iranskih zaliha. Da li će Teheran na kraju pustiti inspektore pre konačnog dogovora, ili će svet ponovo morati da bira između nepotpune verifikacije i otvorenog rizika?