Devet mrtvih u Gazi uprkos primirju, dok Hamas predaje vlast

Za Beograd, koji već mesecima balansira izmedju poziva na poštovanje medjunarodnog humanitarnog prava i sopstvenih odnosa sa Tel Avivom, sredina donosi novu potvrdu da primirje u Pojasu Gaze postoji uglavnom na papiru. Izraelska vatra je 8. jula ubila najmanje devet Palestinaca, medju kojima dvoje dece uzrasta deset i šest godina, u onome što palestinski medicinski izvori opisuju kao najnovije kršenje sporazuma koji je stupio na snagu prošle jeseni.

Prema navodima lekara u Gazi, jedan vazdušni udar pogodio je šator za raseljene porodice u oblasti Mavasi, jugozapadno od Han Junisa, zoni koju je izraelska vojska ranije proglasila humanitarnom. Drugi udar registrovan je u blizini škole u gradu Gazi, na severu Pojasa. Reč je o lokacijama na kojima su, po logici primirja, civili trebalo da budu najbezbedniji, a ne meta.

Broj žrtava od uspostavljanja primirja postao je sam po sebi politički argument. Od 10. oktobra 2025, kada su oružje trebalo da utihnu, izraelski napadi ubili su najmanje 1.084 Palestinca i ranili njih 3.491. Cifra od preko hiljadu mrtvih u periodu koji se zvanično naziva prekidom vatre menja sam rečnik kojim se o Gazi govori u evropskim kancelarijama, jer sve teže je braniti tezu da je reč o izolovanim incidentima.

Zašto se pucnjava nastavlja uprkos potpisanom primirju?

Odgovor leži u prirodi samog sporazuma, koji je više okvir za smirivanje nego trajno rešenje. Izrael zadržava pravo na takozvane preventivne udare kad proceni da postoji pretnja, a svaki takav udar palestinska strana tumači kao kršenje. Bez nezavisnog mehanizma nadzora na terenu, svaka strana iznosi svoju verziju, a broj mrtvih raste u prostoru izmedju dve interpretacije.

Upravo zato ovonedeljni napadi dobijaju dodatnu težinu. Oni se ne dešavaju u vakuumu, već u trenutku kada palestinska strana pokušava da ispuni svoj deo mirovnog plana. Hamas je najavio raspuštanje svoje vlade u Gazi i predaju uprave palestinskom tehnokratskom odboru, telu sastavljenom od stručnjaka bez direktne stranačke pripadnosti, koje bi trebalo da preuzme svakodnevno upravljanje enklavom. Za pokrovitelje sporazuma to je bio dokaz da plan funkcioniše, ali paralelne žrtve na terenu tu poruku obesmišljavaju.

Kako Beograd i Brisel čitaju predaju vlasti u Gazi?

Predaja uprave tehnokratskom odboru ključni je test za sve aktere. Za Evropsku uniju, koja je uslovila deo obnove Gaze upravo postojanjem verodostojne civilne administracije, ovaj korak otvara prostor za angažovanje, ali i za novo razočaranje ako se nasilje nastavi. Visoka predstavnica EU više puta je ponovila da nema obnove bez bezbednosti, a devet mrtvih u jednom danu teško da se uklapa u definiciju bezbednog okruženja.

Srbija, koja tradicionalno neguje odnose i sa Izraelom i sa arapskim svetom, prati situaciju kroz prizmu sopstvene diplomatske ravnoteže. Beograd nije medju glasnim kritičarima Tel Aviva, ali ni medju zemljama koje otvoreno pravdaju svaki vojni potez. U praksi to znači da srpska diplomatija pažljivo bira reči, svesna da svaki iskaz o Gazi odjekuje i u razgovorima o evropskoj perspektivi i u odnosima sa zemljama Zaliva, čiji kapital sve vidljivije stiže u region.

Tehnokratski odbor tek treba da pokaže može li da upravlja enklavom u kojoj je infrastruktura razorena, a poverenje izmedju strana svedeno na minimum. Ako se udari nastave i tokom njegovog mandata, sam pojam primirja izgubiće ono malo sadržaja koji mu je preostao. Pitanje koje ostaje jeste da li civilna uprava bez sopstvene bezbednosne garancije uopšte može da zaživi, ili je unapred osudjena na ulogu posmatrača tudjeg rata. Šta mislite, može li tehnokratski odbor da opstane dok raketni udari još padaju?