Izrael zasuo Gazu uprkos primirju: ubijena porodica

Devet meseci pošto je u Pojasu Gaze stupilo na snagu primirje koje su međunarodni posrednici predstavili kao kraj rata, izraelska avijacija je u sredu pogodila stambenu zgradu u Deir el Balahu u centralnoj Gazi i ubila muškarca, njegovu suprugu i njihovu šestogodišnju ćerku. Za čitaoce u Srbiji ovo nije daleka hronika tuđeg rata: reč je o testu koliko zaista vredi prekid vatre koji garantuju velike sile, a to je pitanje koje ovaj deo Evrope poznaje iz sopstvenog iskustva sa sporazumima potpisanim uz strane potpise.

Lokalne zdravstvene vlasti saopštile su u sredu da su izraelski vazdušni udari u poslednja dva dana ubili oko dvanaestoro ljudi. Prema podacima Ministarstva zdravlja Gaze, od trenutka kada je primirje stupilo na snagu u enklavi je ubijeno najmanje 1.123 osobe. Na izraelskoj strani, u istom periodu, poginulo je pet vojnika. Te dve cifre stoje jedna pored druge kao najprecizniji opis onoga što se u diplomatskim saopštenjima i dalje naziva primirjem.

Izrael je poslednjih dana pojačao udare i napao policijske strukture u Gazi, čime je pod vatru stavljen jedini aparat koji je u enklavi zadržao neku vrstu svakodnevne kontrole ulice. Napad na policiju nije tehnički detalj: on direktno pogađa pitanje ko će, i po kom ovlašćenju, upravljati teritorijom kada se pregovori jednom završe.

Zašto je druga faza Trampovog plana zapala u ćorsokak?

Lideri Hamasa završili su u utorak novu rundu pregovora u Kairu, uz posredovanje Egipta, Turske i Katara, o sprovođenju druge faze Trampovog mirovnog plana. Runda je okončana bez pomaka, a razlog je strukturni, ne proceduralni.

Hamas tvrdi da Izrael nije ispunio obaveze iz prve faze i da izraelske trupe i dalje kontrolišu više od 60 odsto Pojasa Gaze. Izrael, sa svoje strane, poručuje da svako dalje povlačenje zavisi od razoružanja Hamasa i predaje kontrole nad teritorijom. Svaka strana, dakle, traži da druga prva učini korak koji smatra sopstvenim jedinim adutom, i to je definicija ćorsokaka koju nijedan posrednički kanal ne može da razreši dobrom voljom.

Ono što ovu geopolitičku realnost čini težom jeste to što tri posrednika, Kairo, Ankara i Doha, imaju različite poluge nad Hamasom i praktično nijednu nad izraelskim vojnim planiranjem. Multilateralizam u ovom formatu funkcioniše kao poštansko sanduče, a ne kao mehanizam prinude, pa se svaka runda završava saopštenjem o nastavku razgovora.

Liban kao jedini pozitivan signal

Jedina vest sa suprotnim predznakom stigla je u sredu sa druge adrese. Razgovori Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Libana o povlačenju izraelske vojske iz pilot zona na jugu Libana završeni su pozitivno, posle dva dana pregovora.

Kontrast je poučan. Tamo gde postoji državni sagovornik sa priznatim ovlašćenjima i uska, tehnički definisana tema, diplomatski kanal daje rezultat za dva dana. Tamo gde se pregovara o razoružanju nedržavnog aktera i o tome kome pripada uprava nad razrušenom teritorijom, isti posrednici mesecima ne pomeraju ni zarez.

Za Srbiju i region, koji su decenijama slušali da su međunarodne garancije nešto trajnije od trenutnog rasporeda snaga, Deir el Balah je neprijatan podsetnik. Primirje bez mehanizma sprovođenja nije stanje mira, već pauza čije trajanje određuje jača strana. Zgrada u centralnoj Gazi u sredu je pokazala koliko ta pauza može da bude tanka.

Sledeća runda u Kairu još nema zakazan datum, a broj od 1.123 ubijena raste i dok se o njemu pregovara.

Koliko vredi primirje koje niko ne sprovodi, i da li ste ikada verovali garancijama velikih sila?