Iran okreće udare na Zaliv: gađa Kuvajt, Bahrein i Oman

Za Srbiju, koja preko posrednika kupuje naftu i prati svaki skok cene energenata na svetskom tržištu, ono što se ovih dana dešava u Persijskom zalivu nije daleka vest nego pitanje računa koji stižu domaćinstvima i industriji. Persijski zaliv i tankeri koji njime plove i dalje su glavna arterija svetske trgovine energijom, pa svaki novi front u ratu Sjedinjenih Država i Irana ima cenu koja se meri i u Beogradu. Novi razvoj od danas menja logiku sukoba: Teheran je prestao da traži direktan obračun sa američkom mornaricom i Izraelom i umesto toga bira meke mete u susedstvu.

Analitičari navode da Iran svesno usmerava vatru na zalivske države, gađajući aerodrome, elektrane i postrojenja za desalinizaciju vode u Kuvajtu i Bahreinu, kako bi pritisnuo Vašington bez rizika da izazove razoran američki odgovor. Obrazloženje iranskih zvaničnika je da te države ustupaju svoje teritorije za američke vojne baze iz kojih se izvode operacije protiv Irana, pa ih po njihovom tumačenju međunarodno pravo čini legitimnim ciljem. Poruka je jasna: ako Vašington ne može da bude pogođen bez posledica, njegovi domaćini u regionu mogu.

Zašto Teheran gađa komšije umesto američkih nosača?

Odgovor leži u odnosu snaga. Nosači aviona Džordž Buš i Abraham Linkoln pozicionirani su na svega stotinak i po kilometara od iranske obale, ali su okruženi slojevitom protivvazdušnom odbranom koju je gotovo nemoguće probiti bez teških gubitaka. Vojni izvori upozoravaju da bi svaki pogodak na američki brod doneo odgovor nesrazmernih razmera, dok napad na civilnu i energetsku infrastrukturu zalivskih monarhija nosi mnogo manji rizik od pune eskalacije. Teheran tako računa da može da nanese realnu štetu i podigne cenu rata za Vašington, a da pritom ostane ispod praga koji bi povukao direktnu odmazdu na iranskom tlu.

Cena te računice pada na obične stanovnike Zaliva. Kuvajt i Bahrein spadaju u države koje kritično zavise od desalinizacije morske vode, pa udari na ta postrojenja usred letnjih vrućina pogađaju snabdevanje vodom i strujom miliona ljudi. Napad na Oman posebno je znakovit jer je usledio samo dan posle posete iranskog ministra spoljnih poslova Abasa Aragčija Muskatu, čime je Teheran poslao poruku da diplomatski kanal i vojni pritisak vodi paralelno. Zalivske prestonice, koje su godinama pokušavale da ostanu izvan otvorenog sukoba, sada se nalaze u poziciji taoca tuđeg obračuna.

Koliko je krvav bilans rata do sada?

Sjedinjene Države su, prema poslednjim podacima, završile devetu uzastopnu noć udara na iranske ciljeve. U tim operacijama poginulo je ukupno sedamnaest američkih vojnika, najmanje 420 je ranjeno, a jedan se vodi kao nestao. Poslednji američki vojnik izgubio je život u severnom Iraku prilikom kontrolisane detonacije neeksplodiranog iranskog drona. Među stradalima su imenovani Tajler Fihan (25) i Izabela Gonzales (19), mladi ljudi čija imena sada stoje uz statistiku jednog sve dubljeg rata. Na iranskoj strani bilans je još teži: samo tokom jula poginulo je najmanje pedeset ljudi, a više od 500 je ranjeno.

Za evropske kancelarije, uključujući i one koje prate srpski energetski interes, ključno pitanje nije samo ko gađa koga, nego dokle Teheran namerava da ide u strategiji pritiska preko trećih meta. Diplomatski kanali kroz Muskat ostaju otvoreni čak i dok padaju projektili, što govori da nijedna strana još ne želi potpuni prekid. Ali svaki novi udar na energetsku infrastrukturu Zaliva približava trenutak kada bi tržište nafte moglo da reaguje naglo, sa posledicama daleko izvan Bliskog istoka. Da li će zalivske monarhije, gurnute u ulogu meta, pritisnuti Vašington da traži izlaz iz sukoba, ili će ćutke platiti cenu tuđeg rata?