Masakr kod Palmire u Siriji: 35 mrtvih u sudaru autobusa
Dva autobusa sudarila su se na pustinjskom putu izmedju Al Suhne i Palmire, poginulo najmanje 35 ljudi, medju njima i pripadnici bezbednosnih snaga i civili.
- Na putu izmedju Al Suhne i Palmire sudarila su se dva autobusa, poginulo najmanje 35 ljudi, a povredjeno oko 30.
- Jedno vozilo prevozilo je pripadnike Snaga unutrašnje bezbednosti, drugo civile.
- Nesreća se dogodila 25. jula 2026 na deonici koja spaja pustinjsku unutrašnjost sa Damaskom.
- Istog dana Antonio Gutereš stigao je u Damask, prva poseta šefa UN Siriji za 17 godina.
Sirija se ponovo probudila u žalosti, i to na dan koji je trebalo da bude simbol njenog povratka u medjunarodnu zajednicu. Dok je Beograd, kao i ostale prestonice koje pažljivo prate rekonstrukciju sirijske države, čekao slike sa aerodroma u Damasku i prvog dolaska generalnog sekretara Ujedinjenih nacija posle sedamnaest godina, sa pustinjskog puta izmedju Al Suhne i Palmire stigla je vest sasvim druge težine. U sudaru dva autobusa poginulo je najmanje trideset pet ljudi, a oko trideset je povredjeno.
Prema prvim informacijama, jedno vozilo prevozilo je pripadnike Snaga unutrašnje bezbednosti, novih struktura koje posle pada prethodnog režima pokušavaju da uspostave red na ogromnoj i slabo kontrolisanoj teritoriji, dok je drugi autobus bio pun civila. Deonica na kojoj se nesreća dogodila spaja unutrašnjost zemlje sa glavnim gradom i godinama je poznata po lošem stanju kolovoza, nedostatku rasvete i saobraćajne signalizacije, posledicama dugog rata koji je uništio i infrastrukturu i institucije zadužene za njeno održavanje.
Zašto jedna saobraćajna nesreća postaje državna vest?
U zemljama sa uredjenim sistemom sudar dva autobusa bio bi lokalna tragedija. U Siriji, medjutim, on postaje test sposobnosti nove vlasti da zaštiti sopstvene gradjane na najosnovnijem nivou, na putu. Broj mrtvih govori o vozilima koja su prenatrpana jer redovnog i bezbednog prevoza gotovo da nema, o deonicama bez ijedne intervencije decenijama i o hitnim službama koje do udaljenih tačaka u pustinji stižu sa velikim zakašnjenjem. Svaka ovakva nesreća podseća da obnova države ne počinje samo u kancelarijama u kojima se potpisuju sporazumi, već i na asfaltu kojim se svakodnevno kreću oni koji su rat preživeli.
Za posmatrače iz Srbije i regiona, koji su i sami prošli kroz raspad i spori povratak institucija, ovakve vesti nisu apstraktne. One pokazuju koliko je krhak trenutak u kojem se jedna zemlja iz izolacije vraća u svet, i koliko simboli, poput dolaska najviših predstavnika medjunarodne zajednice, malo znače ako paralelno sa njima ne teče popravka svakodnevnog života.
Poseta koja je trebalo da bude prekretnica
Antonio Gutereš stigao je u Damask upravo 25. jula, a na aerodromu ga je dočekao ministar spoljnih poslova Asad al Šaibani. Reč je o prvoj poseti generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Siriji posle sedamnaest godina, koraku koji je zamišljen kao potvrda da se Damask postepeno vraća u okvire multilateralne diplomatije i da bi humanitarni i razvojni programi UN mogli da dobiju širi prostor za rad.
Tragedija na putu kod Palmire tako je pala kao surova pozadina jedne pažljivo pripremane diplomatske scene. Dok se u prestonici razgovaralo o obnovi, saradnji i garancijama, na nekoliko sati vožnje odatle svakodnevica je pokazala svoje pravo lice. Sirija koja želi da bude primljena nazad u medjunarodni poredak istovremeno je Sirija u kojoj put od jedne tačke do druge i dalje može da košta života.
Ostaje pitanje koje daleko nadilazi granice Bliskog istoka: da li se nova sirijska država meri po fotografijama sa aerodroma i rukovanjima sa visokim zvanicama, ili po tome koliko će svojih gradjana uspeti da sačuva na sopstvenim putevima? Šta vi mislite, koliko simbolične posete vrede bez konkretnih rezultata na terenu?
