Rijad, Ankara i Islamabad potpisali odbrambeni sporazum
Odbrambeni sporazum Saudijske Arabije, Turske i Pakistana, potpisan u petak u Meki, predviđa da se oružani napad na jednu od tri države smatra napadom na sve tri.
Saudijska Arabija, Turska i Pakistan potpisale su u petak, 7. avgusta 2026, u Meki odbrambeni sporazum koji predviđa da se oružani napad na bilo koju od tri države smatra napadom na sve tri, a za Beograd to nije udaljena vest iz Zaliva. Reč je o aranžmanu koji povezuje članicu NATO sa drugom po veličini vojskom u Alijansi, najvećeg svetskog izvoznika nafte i jedinu muslimansku zemlju koja poseduje nuklearno oružje, i koji nastaje u ratu što je zatvorio veći deo plovidbe kroz Hormuški moreuz, rutu kojom je pre rata prolazila otprilike petina svetskog snabdevanja energentima. Do srpskog tržišta ta blokada stiže preko cene nafte, a do srpske diplomatije preko činjenice da se bezbednosna arhitektura regiona iz kojeg stiže energija piše bez Vašingtona za stolom.
Dokument su potpisali turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, saudijski prestolonaslednik i premijer Muhamed bin Salman i pakistanski premijer Šehbaz Šarif, koga je u Saudijsku Arabiju pratio načelnik generalštaba Asim Munir. Šarif i Munir stigli su dan ranije i obavili umru u Meki, a Erdogan je doputovao u petak. Sporazum je dobio ime po gradu u kojem je potpisan: Mekanski sporazum o zajedničkoj odbrani.
Šta stoji u sporazumu
Ključna odredba, kako je saopštilo pakistansko Ministarstvo spoljnih poslova, jeste da se oružani napad na bilo koju od tri države smatra napadom na sve tri, a cilj je, kako se navodi, jačanje zajedničkog odvraćanja. U zajedničkom saopštenju, koje su objavile saudijska državna novinska agencija i pakistansko ministarstvo, tri države govore o „zajedničkoj posvećenosti daljem jačanju kolektivne bezbednosti i unapređenju mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu i šire”.
Saopštenje ne navodi koje su konkretne obaveze potpisnice prihvatile. Turski zvaničnik je za agenciju Rojters rekao da je sporazum odbrambenog karaktera, da nije usmeren protiv određenog aktera, da je otvoren za druge zemlje regiona i da ne poništava postojeće bilateralne ni multilateralne aranžmane. Osim odbrane, okvir pokriva:
- izgradnju domaćih odbrambenih kapaciteta, pre svega saudijskih, koji su decenijama zavisili od uvoza iz Sjedinjenih Država
- energetsku saradnju i usklađivanje vojnih izdataka
- zajedničku proizvodnju naoružanja i razmenu obaveštajnih podataka
Šarif je potpisivanje nazvao „istorijskim poduhvatom” koji služi „interesima naših domovina i unapređuje bezbednost i stabilnost našeg regiona”.
Da li klauzula nešto menja na terenu?
Ovde je korisno pogledati šta se sa sličnim klauzulama već dogodilo. Saudijska Arabija ima sporazum o uzajamnoj odbrani sa šest zemalja Saveta za saradnju u Zalivu još od 2000. godine, a sa Pakistanom je bilateralni sporazum potpisala u septembru 2025, nedelju dana pošto je Izrael izveo udar na Dohu. Nijedan od tih aranžmana u praksi nije proizveo odgovor uporediv sa članom 5 Severnoatlantskog ugovora.
Ono što jeste opipljivo prethodi ovom potpisu, a ne sledi iz njega. Pakistan je tokom rata, zaključno sa majem ove godine, u Saudijsku Arabiju rasporedio oko 8.000 vojnika, borbene avione, dronove i sistem protivvazdušne odbrane. Pakistanski zvaničnici su i ranije tvrdili da sporazum iz 2025. nije obuhvatao nuklearni kišobran, a analitičari ne očekuju da ga sadrži ni ovaj. Diplomatska težina bi zato mogla da nadmaši vojnu: Rijad je već na početku rata koristio pojačano partnerstvo sa Islamabadom da tiho oblikuje pregovore sa Teheranom.
Teheran odbacio, Izrael ćuti
Saudijski zamenik ministra za javnu diplomatiju Rajed Krimli poručio je da sporazum nije pretnja nijednoj zemlji regiona.
Sporazum ne predstavlja nikakvu nameru da se gradi vojna osovina ili sektaški, verski blok.
Krimli je dodao da aranžman nije vezan za nuklearne ambicije ni za trku u naoružanju, nego za izgradnju održivih i samostalnih kapaciteta. Zvanično iransko rukovodstvo se nije oglasilo, ali je poslanik Ebrahim Rezai na mreži Iks napisao:
Saudijci moraju da znaju da im papirni sporazum sa Turskom i Pakistanom neće doneti bezbednost, kao što im je nisu donele ni godine jednostranog oslanjanja na Amerikance. Reformišite svoju politiku da ne biste morali da molite druge za bezbednost.
Iz kabineta izraelskog premijera i iz izraelskog Ministarstva spoljnih poslova nije stigao komentar. Dan posle potpisivanja, pakistanski ministar odbrane Kavadža Asif pozvao je muslimanske zemlje na jedinstven vojni front protiv Izraela i izjavio: „Izrael je proizvod Balfurove deklaracije, ustanovljen četrdesetih godina kao nelegitimna država.” Ta poruka ide dalje od teksta koji je potpisan u Meki i pokazuje koliko se tumačenja sporazuma razlikuju već u prvim satima.
Pregovorima je prethodila skoro godina rada. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan je u januaru najavio da Ankara zagovara širu regionalnu bezbednosnu platformu, a šefovi diplomatija tri države sastali su se 19. marta u Rijadu, na islamskom samitu, i tada razradili kako bi zajednički bezbednosni okvir mogao da izgleda. Rat je počeo 28. februara, američkim i izraelskim udarima na Iran, i od tada su Iran i njegovi saveznici gađali saudijsku teritoriju.
Prvi stvarni ispit mekanske klauzule neće biti diplomatski nego operativni: sledeći raketni ili dronski udar na Saudijsku Arabiju pokazaće da li Ankara i Islamabad reaguju kao potpisnice ili kao posmatrači.
