SAD povlače trupe iz Iraka, ističe rok za poslednje baze
Rok iz sporazuma iz 2024. ističe, potvrdu odlaska za sada daje irački zvaničnik, Kurdi strahuju od praznine u protivvazdušnoj odbrani, a milicije odbijaju da predaju oružje.
Povlačenje američkih trupa iz Iraka stiglo je do roka: danas, 30. septembra, ističe vreme za odlazak iz poslednjih baza u Kurdistanu, u Erbilu i vazduhoplovnoj bazi Harir, čime se završava operacija Inherent Resolve, misija koalicije protiv Islamske države. Da je odlazak završen, za sada tvrdi jedan irački vladin zvaničnik, dok američka vojska do objave izvora nije izdala sopstvenu potvrdu, a drugi izveštaji govore o odlasku koji je zakazan za sredu.
Šta se tačno završava i ko to potvrđuje?
Koalicija je u Irak i Siriju stigla 2014, kada je Islamska država zauzela velike delove obe zemlje. U Iraku je poražena 2017, u Siriji 2019, ali su strane snage ostale zbog ostataka grupe. Bagdad i Vašington dogovorili su 2024. gašenje misije, prva faza plana završena je u septembru 2025, a koalicija je Siriju napustila ranije ove godine.
Brojke se razlikuju. SOFX navodi da je pred odlazak u Iraku bilo oko 2.500 američkih vojnika, ali je to procena koja opisuje raniji period. Al Džazira i Antiwar.com beleže da je poslednjih meseci u zemlji ostalo tek nekoliko stotina savetnika, skupljenih krajem 2025. u vazduhoplovnoj bazi u Erbilu. Antiwar.com dodaje da je Al Džazira u utorak javila da su poslednji američki vojnici napustili bazu Kemp Viktori u Bagdadu.
Sporazum su potpisali Bajdenova administracija, koja je tvrdila da menja samo prirodu misije u „bilateralno bezbednosno partnerstvo“, dok je pun odlazak sprovela Trampova. Vašington zadržava ambasadu u Bagdadu, najveću američku ambasadu na svetu, kao i konzulat u Erbilu, a odnos prebacuje na ekonomsku i bilateralnu odbrambenu saradnju. Od invazije 2003. prošlo je 23 godine, a u operacijama u Iraku poginulo je oko 4.500 američkih vojnika, navodi Times of Israel.
Zašto Kurdistan strahuje od odlaska protivvazdušne odbrane?
Iz Erbila i Harira uklonjeni su sistemi Patriot i C-RAM, koji presreću kratkodometne rakete i dronove. Kurdske vlasti navode da su Iran i iračke frakcije bliske Teheranu od početka američko-izraelskog rata sa Iranom, 28. februara, ka Kurdistanu ispalile blizu 1.000 dronova i raketa. Kurdski medij Rudaw zabeležio je u julu 88 napada, u kojima je poginulo 10, a ranjeno 15 ljudi.
Masrur Barzani, premijer Kurdistanske regionalne vlade, upozorio je da region ne može sam da odgovori na udare:
„Povlačenje ovih sistema protivvazdušne odbrane sigurno će nas izložiti riziku.“
Za Financial Times je rekao: „Pretnja je stvarna, ranjivi smo, napadaju nas.“ Zatim je dodao: „Sada, ostati sam bez ikakvog, recimo, odgovarajućeg odbrambenog sistema, to je sramota.“ Stanovnici Erbila rekli su agenciji AFP da su sve zabrinutiji ko će ih štititi od dronova koji su više puta gađali region, čim odu presretači koalicije.
Uz to, iračka Služba za borbu protiv terorizma ubila je 28. septembra kod Altun Kuprija, severno od Kirkuka, dvojicu osumnjičenih napadača samoubica Islamske države, a njihovog vozača ranila i uhapsila. Kurdski komandant Sirvan Barzani navodi da su usnule ćelije pokazale veću aktivnost otkako je povlačenje najavljeno.
Šta Bagdad dobija, a šta rizikuje?
Premijer Ali al Zaidi 1. oktobar je proglasio Danom suvereniteta i u izjavi poručio:
„Prvi oktobar biće nov dan u toku iračke države, sa zemljom oslobođenom svakog stranog vojnog prisustva i sa završenim nacionalnim suverenitetom nad njenom teritorijom.“
Vlada je proglasila četvorodnevni praznik u državnim institucijama, koji prema SOFX-u i Shafaq Newsu traje od 30. septembra do 3. oktobra. Šefovi izvršne, zakonodavne i sudske vlasti u ponedeljak su Dan suvereniteta nazvali nacionalnom prilikom, uz napomenu da „prisustvo oružja van državne vlasti mora biti rešeno“ u rokovima koje odredi vlada.
Ta tačka je najosetljivija. Prvobitni rok za razoružanje milicija bio je baš 30. septembar, a Zaidi ga je pomerio na 30. jun 2027. Plan predviđa 90 dana u kojima bi naoružane grupe obustavile napade u zamenu za garancije da ih američke snage neće gađati, a potom predaju oružja. Kataib Hezbolah, Harakat al Nudžaba i Kataib Sajid al Šuhada nisu dali naznake da će oružje predati, kaže Alina Romanovski iz Atlantskog saveta. Kataib Hezbolah je odlazak nazvao početkom ka punom suverenitetu, ali je zapretio vladi: „Vlada koja ne radi za dobro svog naroda biće svrgnuta svim mogućim sredstvima.“
Abu Mudžtaba al Jasiri, komandant Islamskog otpora u Iraku, izjavio je za Rojters da je to „istorijska pobeda“, a u izjavi pred povlačenje dodao:
„30. septembra slavićemo okretanje crne stranice u istoriji Iraka i neuspeh okupacije da svoju volju nametne našoj zemlji.“
Daglas Silimen, bivši američki ambasador u Iraku i Kuvajtu, u odlasku vidi računicu premijera: on pred Iračanima gradi politički argument da milicije više nemaju razlog da drže oružje. Renad Mansur iz londonskog Chatham Housea upozorava da su te grupe u „režimu punog rata“ i da će nastaviti da gađaju američke interese, a strah Bagdada opisuje ovako: „Zabrinutost iračke vlade je da Sjedinjenim Državama Irak možda više nije potreban ili da ga, u najgorem slučaju, vide kao državu izopštenika, preblizu Iranu, pa stoga kao još jednu metu.“
Iračka vojska, upozorava Silimen, nema odgovor na dronove i rakete, a nisu popunjena ni ključna bezbednosna ministarstva, među njima ni ministarstvo odbrane. Irački analitičar Džasim al Bahadli za AFP kaže:
„Pouka poslednje dve decenije je da bezbednosni vakuum može biti izuzetno opasan.“
Lahib Higel iz Međunarodne krizne grupe poziva Vašington da sačuva bilateralnu bezbednosnu saradnju: „Vašington ne može da diktira odnos Bagdada sa Teheranom, niti Teheran može da diktira odnos Iraka sa Vašingtonom.“
