Dva kanona za jedan mesec: JDP između Edipa i Don Žuana

Kada Vojin Četković u februarskoj premijeri „Don Žuana” u Jugoslovenskom dramskom izađe na scenu sa rečenicom o tome kako mu je dosadilo da bira, sala se nasmeje pre nego što kvaka okrene. Smeh nije zbog viceva, ima ga relativno malo u Molijerovom tekstu, već zbog spoznaje da gledamo glumca koji je veći deo karijere proveo igrajući rasipnike, ali nikada onog koji je rasipanje proglasio za moralnu poziciju. Ta predstava, koja je sezonu otvorila, zaokružuje se ovog maja sa devet izvođenja, dok paralelno teku reprize „Edipa” u režiji Igora Vuka Torbice.

Repertoar JDP-a za maj, koji je kuća objavila kroz redovni mesečni biltent, sadrži dvadeset i šest naslova podeljenih između velike scene „Ljuba Tadić”, scene „Bojan Stupica” i gostujućih izvođenja u Sava centru i Pozorištu „Boro Stanković”. „Don Žuan” u režiji Aleksandra Popovskog dolazi sa premijernom verzijom iz februara, predstava traje dva sata i četrdeset minuta sa pauzom, a ulaznice za junska izvođenja, kako kažu sa blagajne, već su gotovo rasprodate.

Aleksandar Popovski, makedonski reditelj koji u srpskom kontekstu radi povremeno od ranih dvehiljaditih, sa „Don Žuanom” donosi rediteljsku poetiku koja je u prethodnoj deceniji obeležila zagrebački HNK i ljubljansku Dramu. Njegov pristup Molijeru je strogo savremen, scenografija se svodi na metalne konstrukcije i jednu pokretnu binu, kostimi su moderni, ali tekst je u celosti zadržao stih prevoda Branka Tomića. Igor Vuk Torbica, koji potpisuje „Edipa”, ide u drugom pravcu, njegova produkcija je heladska, sa horom u tradicionalnim maskama i scenografskim planom koji direktno citira ikonografiju Epidaurusa.

Dve klasike, dva odgovora na isto pitanje

Što su ove dve premijere zanimljive jedna pored druge, jeste činjenica da odgovaraju na isto pitanje različitim sredstvima. Pitanje glasi, zašto klasika i danas radi u Beogradu, zašto sala ostaje puna kada se na repertoaru pojave naslovi koji su školska lektira. Popovski sa „Don Žuanom” odgovara da klasika radi onda kada se prepozna autorski pečat reditelja, koji tekst čita kao da je napisan juče. Torbica sa „Edipom” tvrdi da klasika radi upravo zato što je ostala kakva je bila, i da publika dolazi da bi videla mit izveden u svom kanonskom obliku, bez aktualizacije.

Oba ova odgovora su validna i oba imaju svoju publiku, ali ono što ih čini interesantnim u istom mesecu jeste izbor JDP-ovog umetničkog rukovodstva da ih pusti uporedo, bez programske napomene koja bi ih kontekstualizovala kao dijalog. Direktor JDP-a Boris Liješević u ranijem intervjuu za nedeljnik NIN naveo je da se ne radi o tematskom planu, već o sezonskom rasporedu koji je nastao iz tehničkih razloga, dostupnosti glumačke postave i kostimografije. Ako je tako, slučaj je proizveo dramaturški luk koji bi mnogi pozorišni dramaturzi voljeli da projektuju namerno.

Maj je takođe mesec u kojem JDP gostuje sa „Bure baruta” Dejana Dukovskog na sceni Pozorišta „Bora Stanković” u Vranju, što je deo programa decentralizacije koji se ove sezone proširio na šest gradova centralne i južne Srbije. Predstava se izvodi u skraćenoj verziji, što reditelj Slobodan Unkovski objašnjava prilagođavanjem tehničkim mogućnostima domaćina, ali kritika je u prethodna dva gostovanja ukazala da skraćivanje narušava narativni luk. Vranjski izvođenje 27. maja biće prvo gostovanje predstave posle pauze nametnute zimskim repertoarom.

Posebno mesto u repertoaru maj zauzima i „Centrala za humor”, predstava Narodnog pozorišta koja je upravo izabrana u zvaničnu selekciju Sterijinog pozorja. Iako je formalno produkcija konkurentske kuće, JDP ju je primio kao gostujuće izvođenje 22. maja na sceni „Bojan Stupica”, što je gest profesionalne kolegijalnosti koji je u beogradskom pozorišnom miljeu primećen. Direktor Narodnog pozorišta Svetozar Cvetković na javnom skupu posle predstave naveo je da se ovakva razmena gostovanja planira proširiti na još tri produkcije do kraja sezone.

Bilans maja na nivou JDP-a, dakle, nije samo lista naslova, nego pokušaj kuće da se prikaže kao prostor u kojem dva pozorišna pristupa žive uporedo, bez kolizije. Sezona se zaokružuje 27. juna izvođenjem „Edipa” na bilo kojem otvorenom prostoru, a leto donosi prvu produkciju nove sezone pred Beogradskim festivalom u septembru.