ne:Bitef 20. septembra deli Beograd na 60 pozornica

Ko je prošlog decembra hteo da vidi predstavu “Proces Peliko” Mila Raua, nije išao u pozorište nego je tražio adresu, jer je izvedena u okviru gerilskog izdanja festivala koje zvanično ne postoji na repertoaru nijedne institucije. Ta epizoda, nastala kao odgovor na krizu oko Bitefa, sad dobija nastavak: organizatori su 7. septembra objavili da se drugi ne:Bitef održava 20. septembra, i to na čak 60 lokacija širom Beograda.

Broj nije slučajan. Šest decenija od osnivanja Bitefa organizatori su preveli u 60 mikro scena, umesto u jedan svečani program na jednoj sceni. Ideja je jednostavna i, u praksi, prilično zahtevna za publiku: umesto da sedne u salu i sačeka predstavu, gledalac dobija mapu i satnicu koje festival objavljuje na svom sajtu, pa sam bira kojim redom obilazi knjižare, kafiće, poslastičarnice, stanove i nezavisne kulturne centre u kojima se dešava program. Ulaz je besplatan na svih 60 adresa, a satnica je od 12 do 18 časova, posle čega se sve završava u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Birčaninovoj, gde je od 19 časova zajedničko okupljanje učesnika i publike.

Autor ovog izdanja, u onom smislu u kom festival uopšte ima autora, nije jedno ime nego mreža. Svaku od 60 mikro scena kurira po jedan lokalni kulturni radnik ili radnica, koga predlaže sama zajednica, i koji na svojoj adresi predstavlja umetnika, kolektiv ili delo iz šezdesetogodišnje istorije Bitefa. To je organizacioni princip koji je ne:Bitef zadržao iz prvog izdanja: festival se ne vodi iz jedne kancelarije, nego iz šezdeset malih odluka koje niko ne mora da usaglašava sa upravnim odborom.

Taj upravni odbor je i razlog zašto ne:Bitef uopšte postoji. Organizatori u saopštenju podsećaju da je ove godine trebalo da se održi jubilarno, šezdeseto izdanje Bitefa, festivala koji je decenijama bio prostor umetničkog eksperimenta i međunarodnog dijaloga, ali da festival “već dve godine trpi različite oblike finansijske, programske i administrativne represije”. Nova.rs, s druge strane, navodi da će zvanično, institucionalno izdanje ipak biti održano, i to kao 59. Bitef, od 13. do 20. septembra, pod sloganom “Usudi se da saznaš”. Dva izvora se, dakle, razilaze oko rednog broja: da li je reč o propuštenom šezdesetom ili o zvaničnom pedeset devetom izdanju, ostaje otvoreno, ali se oba slažu da se poslednji dan zvaničnog festivala, 20. septembar, poklapa sa jedinim danom ne:Bitefa.

To poklapanje nosi svoju poruku i bez ijedne dodatne rečenice: dok se u jednoj sali zatvara program koji vlast kontroliše, u isto vreme se šezdeset drugih adresa u gradu otvara za program koji ona ne kontroliše. Organizatori tu razliku i imenuju direktno, navodeći da “vlast može da zarobi instituciju, ali ne i ljude kojima ona treba i nešto im znači”. Isto saopštenje ide korak dalje u tumačenju sopstvenog uspeha: ono što Bitef čini, kako lokalno tako i međunarodno relevantnim, po njihovim rečima, “nisu administrativne strukture, već kulturna zajednica” koja ga je gradila šest decenija.

Prošlogodišnje prvo izdanje ne:Bitefa nastalo je posle spora oko dolaska švajcarskog reditelja Mila Raua, kada je Upravni odbor odbio da podrži njegovo gostovanje. Solidarnost koju je taj spor pokrenuo nije se zaustavila na jednom izdanju: prema navodima organizatora, šest od sedam predstava iz selekcije ovogodišnjeg zvaničnog Bitefa povučeno je iz programa, dok je sedma ostala uprkos protivljenju sopstvenog reditelja. To je podatak koji objašnjava zašto je gerilski format uopšte održiv drugu godinu zaredom, jer ne počiva na jednom gestu nego na nizu pojedinačnih odluka umetnika da ne učestvuju u instituciji u sadašnjem obliku.

Da li 60 mikro scena zaista funkcioniše kao festival ili kao šezdeset paralelnih, slabo povezanih događaja, pokazaće tek 20. septembar, kada se mapa i satnica pojave na sajtu i kada publika krene da bira sopstvenu rutu kroz grad. Za sada je sigurno samo jedno: dok se čeka da neko odluči da li Bitef sme da nosi broj šezdeset, na ulicama Beograda će ga te večeri, u nekom obliku, biti šezdeset puta.