Bitef 2026 ipak počinje, ali sa šest predstava manje

Kada smo pisali o najavi 59. Bitefa, poznat je bio samo termin i slogan festivala. Sada je poznato i nešto teže za smestiti u najavu: od sedam predstava koje su činile prvobitnu selekciju, šest je tokom leta otkazalo dolazak, a festival je pred sam početak dobio program koji se sa onim najavljenim u proleće poklapa u samo jednoj tački.

Ta tačka je Crno zlato Dejana Dukovskog, u režiji Olivera Frljića i izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta. Sve ostalo je novo. Umesto predstava iz Argentine, Libana, Slovenije, Crne Gore, Portugala i Italije, koje su bile najavljene u prvoj verziji programa, sada dolaze predstave iz Bugarske, Moldavije, Gruzije, Turske i Tunisa, uz srpsku produkciju koja otvara festival i rusku koja je smeštena u prateći program. Selektor je ostao isti, Spasoje Ž. Milovanović, i slogan je ostao isti, “Usudi se da saznaš”. Promenilo se gotovo sve ispod njega. Festival se, kao što je najavljeno, održava od 13. do 20. septembra u Beogradu, na scenama Ateljea 212, Narodnog pozorišta, Bitef teatra, Beogradskog dramskog pozorišta, Pozorišta na Terazijama i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Festivalski centar i biletarnica ostaju u Bitef teatru, na Skveru Mire Trailović 1.

Otvaranje pripada Mletačkom trgovcu po Šekspiru, u režiji Strahinje Padežanina i produkciji KPGT-a, sa radnjom smeštenom u Veneciju 1938. godine, u trenutku kada fašistički režim rasnim zakonima Jevrejima oduzima državljanstvo i pravo na javnu službu. Simbolika izbora teško da je slučajna: KPGT je pozorište Ljubiše Ristića, koji je u međuvremenu, odlukom Skupštine grada Beograda, postavljen za vršioca dužnosti direktora Ateljea 212, pošto je sa tog mesta smenjena Gordana Goncić. Nova selekcija dalje donosi “Albion” Majka Bartleta iz pozorišta Nikolaj Binev u Sofiji, “Kišinjev noću” Mihaija Fusua iz Teatrul Fara Nume, “Stalker” Avtandila Varsimašvilija iz tbilisijskog Liberty Theatre, “Antigonu” u režiji Hakana Alkana iz pozorišta Karma Sahne u Samsunu i “Odbegle” Vafe Tabubi iz Nacionalnog teatra Tunisa. U pratećem programu je “Russian Blues” Sofije Gorlove i Antona Šmakova. Frljić je, dok se lista otkazivanja punila, poručio da ne želi da “Crno zlato” posluži kao alibi za cenzuru, ali njegovo učešće nikad nije bilo dovedeno u pitanje, jer predstavu potpisuje državna kuća, Beogradsko dramsko pozorište, a ne strani gost koji bira da li dolazi.

Spisak onih koji su otkazali dolazak čita se kao spisak imena koja Bitef inače rado stavlja u svoj katalog: britansko-nemački kolektiv Gob Squad odbio je poziv, portugalski Teatro Praga povukao je predstavu “Audicija”, režiseri Žiga Divjak, Sebastijan Horvat i Milan Ramšak Marković povukli su svoje komade, a poslednja u nizu je italijanska trupa Motus, koja je otkazala “Diptih Frankenštajn”, najavljen za 19. septembar. Prema navodima italijanskog dnevnika Il manifesto, razlog je “represija nad kulturom u Srbiji”.

Ono što je pre nekoliko meseci ličilo na pitanje programa, sada je pitanje identiteta, i o tome kulturna javnost ne misli jednoglasno. Pozorišni reditelj Nebojša Bradić, nekadašnji ministar kulture, festival poznaje otkako je “bitefovski” bio sinonim za nešto konkretno:

“Sećam se prvih predstava koje sam gledao na Bitefu. Bila su to nova čitanja klasike Pitera Bruka, Patrisa Šeroa i Pitera Štajna, ali i novi scenski svetovi Boba Vilsona i Filipa Glasa. U tim predstavama, dramski tekst više nije bio jedini nosilac značenja, svetlo, ritam, prostor, tišina i pokret postali su ravnopravni elementi dramaturgije. To je bilo vreme kada su pozorišni ‘bogovi’ hodali Beogradom i kada je nastao pojam ‘bitefovski’, kao sinonim za kreativni iskorak, hrabrost, provokaciju, prodor u novo, pa i izvesnu umetničku drskost. ‘Bitefovski’ je vrednosna kategorija. Ona nema nikakve veze s ovim što se danas predstavlja pod sloganom Usudi se da saznaš. Ovde više nije reč o onome što je Bitef nekada značio. Menjati suštinu ne znači menjati Bitef, to znači prestati biti Bitef.”

Bivši umetnički direktor Nikita Milivojević, čiji je odlazak sa čela festivala i doveo do sadašnje krize, gleda na slogan drugačije, ali zaključak mu nije mnogo blaži:

“Saznali smo, po ko zna koji put, da vlast ne odustaje od toga da nas ubeđuje da je crno - belo, ružno - lepo, laž - istina, malo - veliko, glupost - mudrost, ono što je nedokazivo - dokazano. Nažalost, sada se i Bitef našao u toj lepezi nakaradnosti i verovatno će, po istoj ‘logici’, biti bolji, ugledniji, zanimljiviji nego ikada ranije, pod uslovom da se - usudimo da to saznamo.”

Selektorka festivala od 2006. do 2016, Anja Suša, ide korak dalje i festival koji se ove godine održava jednostavno ne prepoznaje kao onaj čiji je nekad bila deo:

“Nijednog trenutka, od kada je izvršena okupacija Bitefa, nisam bila u stanju da vidim taj novonastali Bitef kao deo ‘pravog’ velikog i slavnog Bitefa koji postoji gotovo 60 godina. Ovu situaciju zaista sagledavam kao privremenu i nadam se da neće predugo potrajati. Za mene je duh Bitefa koji sam gledala, stvarala i na kraju na njemu i učestvovala u ovom trenutku zaista jedino i isključivo moguće povezati samo sa ne:Bitefom. Bitef je nastao iz pobunjenog teatra neoavangarde šezdesetih godina i on je tu pobunu institucionalizovao svojim dugim postojanjem i impresivnom listom učesnika tokom skoro šest decenija. Njega je napravila jedna zemlja koja je imala kapacitete koje ova, u kojoj se taj festival trenutno satire i ponižava, kao i cela kulturna scena i njeni akteri, ne može ni da pojmi. To je bila zemlja u koju se rado dolazilo i s Istoka i sa Zapada u hladnoratovskoj podeli sveta. Ovo je zemlja u koju više niko ne želi da dođe. To sve govori.”

Selektor Spasoje Ž. Milovanović brani suprotnu tezu, ne zato što spor oko slogana i selekcije smatra nebitnim, nego zato što smatra da je pitanje postavljeno naopako:

“Čini mi se da se u ovom trenutku postavlja pogrešno pitanje. Pitanje nije da li će se Bitef održati i ko je ostao u selekciji. Mnogo je važnije pitanje da li je ova situacija, do koje smo svi zajedno došli, dobra za bilo koga. Da li je dobra za Srbiju? Da li je dobra za srpsko društvo? Da li je dobra za pozorišnu zajednicu? Ja mislim da nije. Posle svega što je napisano, izgovoreno i komentarisano, postavlja se jedno mnogo važnije pitanje - da li mi kao društvo zaista želimo da sačuvamo jedan od prostora kroz koji Srbija razgovara sa svetom? Bitef nije samo jedan festival. On je skoro šest decenija jedan od najvažnijih načina na koji je srpsko pozorište bilo deo svetskog pozorišta.”

Dve stvari se u ovom sporu ne mogu izmiriti, a obe su tačne u isto vreme. Šest povučenih predstava je stvaran gubitak, ne gest koji se da nadoknaditi prekomponovanjem programa za nedelju i po dana. I festival koji bi otkazao samog sebe, u trenutku kada institucija oko njega menja rukovodstvo bez konsultacije sa strukom, ne bi rešio ništa, samo bi ostavio prazno mesto tamo gde je nekad stajao Bitef. Program koji od 13. septembra kreće u Beogradu nije onaj koji je najavljen u proleće, i to se ne skriva, iznosi se u prvom redu programske knjižice. Da li je i dalje “bitefovski”, u smislu u kom je taj pojam nekada značio nešto, publika će morati da proceni sama, jer je to jedino merilo koje ovom sporu preostaje kad se skinu izjave svih strana.