Otac i sin crtaju zgradu: izložba o jednom slovenačkom kontinuitetu

Hronološki redosled je obrnut. Posetilac koji uđe sa južne strane sale Galerije nauke i tehnike SANU u Đure Jakšića 2 prvo nailazi na radove sina, Marka Mušiča, arhitekte aktivnog u Sloveniji od osamdesetih, sa Mariborskim spomenikom palim borcima i kapelom u Bregu.

Tek u dubini sale, na zidu okrenutom prozoru, otvaraju se radovi oca, Marjana Mušiča (1904, 1984), koji je projektovao slovenački parlament, regulisao više starogradskih jezgara i o arhitektonskom nasleđu pisao na način koji ni jedan slovenački arhitekta posle njega nije.

Izložba „Marjan i Marko Mušič, Umetnost arhitektonskog crteža” traje do 30. maja. Organizovala ju je Slovenačka akademija nauka i umetnosti (SAZU) u koprodukciji sa SANU, a u Beogradu se postavlja prvi put. Selekciju je napravila kustoskinja SAZU Mateja Petrović, a u Beogradu ju je adaptirala Jelena Pavlović, kustoskinja SANU. Predsednik SANU Vladimir Kostić otvorio je izložbu 6. maja.

Šta se vidi u sali

Sedamdeset osam originalnih crteža, raspoređenih u dva bloka po šezdesetak komada svaki.

Marjan Mušič je crtao tehno-arhitektonski. Olovka i tuš. Precizne geometrijske figuracije koje su u tridesetim i četrdesetim bile standard slovenačkog arhitektonskog ateljea. Njegovi planovi za rekonstrukciju Ptuja izloženi su u rasporedu koji nije strogo prikazni, već skoro narativni. Među slojevima se vidi kako se projekat menjao kroz dve decenije rada.

Marko Mušič, čiji je glasoviti rad mariborsko spomeničko područje iz 1985, crta drugačije:

• ranije skice u tankoj olovci, skoro grafičkog kvaliteta
• devedesetih prelazi na deblje crte
• koristi kineski tuš i akvarel

Ono što je najinteresantnije nije razlika, nego sličnost. Oba arhitekte koriste isti format papira, isti raspored prikaza, isti pristup razrade fasada od ulaza. To sugeriše da metoda traje kroz generaciju, što je u modernoj arhitektonskoj kulturi retka pojava.

Kontekst slovenačke arhitekture u srpskoj galeriji

Postavljanje slovenačke arhitektonske izložbe u centralnu beogradsku galeriju nauke nije kurtoazna kulturna razmena. Slovenačka arhitektonska škola je u 20. veku imala kontinuitet kakav Srbija nije imala, zbog ratova, prekida, ideoloških zaokreta. Mušičevi su jedan od retkih primera dvogeneracijskog autorskog rada koji se može pratiti od tridesetih do danas.

To je arhitektonska tradicija kakvu jedna mala zemlja kao Slovenija može da održi. U Srbiji takvih dinastijskih praksi bilo je malo, a one koje su postojale, prekinute su.

Izložba se otvara u trenutku kada se u Beogradu vodi rasprava o sudbini gradske arhitekture i o kompetenciji savremenih projektantskih timova koji rade na licu grada. Da SANU otvori vrata izložbi slovenačke arhitekture jeste primer institucionalne saradnje koja ima dublji smisao od kurtoazne razmene. Mušičevi govore o tome šta jedna arhitektonska kultura jeste, što je tema koja se u srpskoj javnosti retko otvara izvan akademskih skupova.

Šta ovde nije

Treba reći i šta ova izložba nije, jer su gostujuće strane izložbe u SANU u prošlosti često postavljane hladnije nego što su zaslužile.

„Umetnost arhitektonskog crteža” nije retrospektiva. Nije monografska prezentacija jedne karijere. Ne prikazuje konačnu sliku Mušičevih realizovanih objekata u pet decenija. Ona se zadržava na onom delu arhitektonskog rada koji obično ostaje nevidljiv, na crtežu kao poetičkoj radnoj fazi. Crtež je za arhitektu deo razmišljanja, ne deo finalnog proizvoda, što izložba kroz svoju selekciju jasno postavlja.

To je istovremeno i dvostruka kritika načina na koji se arhitektonska kultura prikazuje. U većini arhitektonskih izložbi vide se makete, fotografije realizovanih objekata, planovi. Crtež ostaje na rubu, kao tehnička dokumentacija. Mušičeva izložba pravi obrnut izbor i pokazuje da je crtež za arhitektu često najautentičniji autorski izraz, jer u njemu nema kompromisa sa investitorom, sa instrumentima, ni sa zakonskim uslovima.

Zašto ovo treba videti pre 30. maja

Praktične napomene:

• ulaz besplatan
• radno vreme: ponedeljak do petka, 10 do 21
• vikendom zatvoreno
• preporučeno: petak posle posla, kada je galerija oko 19 časova skoro prazna
• treba doneti vreme, minimum sat za prvi prolazak

Obavezna je i posetilačka pauza sa katalogom izložbe. Katalog je izdao SAZU u dvojezičnom slovenačko-engleskom izdanju. U njemu je esej arhitekte Borisa Hubaga, prva sistematska analiza dvogeneracijskog rada Mušičevih.

Može li se arhitektonska metoda nasleđivati kroz generacije?

Pitanje koje izložba postavlja, makar i ne uvek eksplicitno, nije sentimentalno. Mušičevi su pokazali da otac i sin mogu da rade u istom polju sa istim alatima, ali sa različitim glasovima. U savremenoj porodičnoj poetici, to je retka pojava.

Ovo je izložba koja vredi posete i posetiocima koji nisu arhitekti, jer pokazuje šta jedna kreativna tradicija može da bude kada se ne prekida. Stalnost metode nije konzervativizam, ona je oblik discipline koji omogućava da svaki novi rad nasloni leđa o nešto što već stoji.

Šta mislite, da li je dvogeneracijski rad u istom umetničkom polju ograničenje ili sloboda za drugu generaciju?