Preminula majka Bajage Jovanka: sahranjena danas u Beogradu

Postoje sahrane na kojima se ispraća jedan život, i postoje one na kojima se, neprimetno, zatvara cela jedna epoha. Ispraćaj Jovanke Bajagić, koji se danas u popodnevnim časovima odigrao na Novom groblju u Beogradu, pripada onoj drugoj vrsti. Otišla je žena koja je u sebi nosila ono što retko ko od nas može i da zamisli, a kamoli da ponese kroz devet decenija: sećanje na logor Jasenovac, doživljeno dečjim očima.

Jovanka Bajagić preminula je u 94. godini. Za širu javnost ostaće upamćena kao majka muzičara Momčila Bajagića Bajage, jednog od najznačajnijih autora domaće rok scene. Ali svesti njen život na tu odrednicu značilo bi prevideti ono najteže i najvažnije. Pre nego što je postala majka pesnika koji je obeležio decenije jugoslovenskog i srpskog zvuka, bila je dete koje je preživelo ono što mnogi nisu.

Šta znači preživeti Jasenovac kao dete?

Jasenovac nije samo geografski pojam ni istorijska fusnota. To je mesto koje u kolektivnom pamćenju ovih prostora stoji kao mera ljudskog pada, kao granica preko koje reči teško prelaze. Preživeti taj logor značilo je nositi celog života teret onoga što se videlo, ali i teret odsutnih, onih koji se nisu vratili.

Bajaga je, povodom premijere filma „Dara iz Jasenovca”, javno progovorio o porodičnoj tragediji. Tom prilikom je rekao da su svi muškarci iz majčine porodice stradali u logoru. To nije bila izjava data radi efekta, već priznanje da je jedna porodična istorija duboko upisana u nacionalnu traumu. Jovanka je bila preživeli svedok, a njena ćutljiva istrajnost decenijama je bila tihi most između onoga što se dogodilo i onoga što danas pamtimo.

Kada se o takvim sudbinama govori kroz prizmu poznatog prezimena, lako je da privatni gubitak postane vest. Ipak, vredi se zaustaviti i prepoznati da iza svake takve sahrane stoji ljudska priča koja prethodi svakoj slavi.

Tihi ispraćaj i ono što ostaje

Opelo Jovanki Bajagić održano je u popodnevnim časovima, nakon čega je usledila kremacija. Bez velike pompe, bez spektakla, na način koji deluje saglasno sa životom žene koja je očigledno više verovala u izdržljivost nego u reflektore. Novo groblje u Beogradu, mesto na kome počivaju mnoga imena srpske kulture, postalo je i njeno poslednje utočište.

Smrt preživelih iz Jasenovca svaki put nas vraća na neprijatno pitanje vremena. Generacija koja može iz prvog lica da posvedoči o najtežim poglavljima dvadesetog veka polako odlazi, a sa njom i neposrednost sećanja. Ono što ostaje jesu zapisi, filmovi, retke ispovesti, i tišina porodica koje su naučile da bol nose dostojanstveno.

Za Bajagu ovo je gubitak majke, intiman i nemerljiv, i u takvim trenucima svaka reč spolja deluje suvišno. Za sve nas ostale, ovo je podsetnik koliko su krhke niti koje nas povezuju sa živim pamćenjem prošlosti. Koliko ćemo se, kada poslednji svedoci odu, potruditi da njihove priče ne pretvorimo u puke datume?