„Božji ljudi” Bore Stankovića ponovo na sceni „Raša Plaović”
Posle premijere ispraćene stajaćim ovacijama, drama „Božji ljudi” u režiji Juga Đorđevića vraća se večeras na repertoar Narodnog pozorišta kao vizuelna poema o vranjanskom svetu Borisava Stankovića.
- Repriza je večeras, 21. juna u 20.30, na Sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta.
- Predstava nastaje po prozi Borisava Stankovića, u dramatizaciji Đorđa Kosića i režiji Juga Đorđevića.
- Premijera 14. juna ispraćena je stajaćim ovacijama, a reditelj predstavu opisuje kao „vizuelnu poemu”.
- U podeli su 6 glumaca, među njima Vanja Ejdus i Iva Milanović.
Postoji trenutak, negde pri kraju premijere od 14. juna, kada se svetlo na sceni stišava na jedva vidljiv obris, a publika u maloj, niskoj sali „Raše Plaovića” prestaje da diše u istom taktu. Tek kada se zavesa spustila, taj zajednički dah pretvorio se u stajaće ovacije. Večeras se taj trenutak vraća: „Božji ljudi”, drama nastala po prozi Borisava Stankovića, ponovo se igra od 20.30, i ovog puta dolazi sa teretom očekivanja koji premijera nije imala.
Reč je o dramatizaciji koju je potpisao Đorđe Kosić, a režiju Jug Đorđević, reditelj koji već neko vreme gradi prepoznatljivu poetiku zasnovanu na atmosferi pre nego na klasičnom dramaturškom luku. „Božji ljudi” nisu roman sa čvrstom fabulom, nego niz Stankovićevih proznih slika iz vranjanskog sveta, galerija ljudi koje je život gurnuo na margine - prosjaci, bogalji, izgnanici sopstvene sredine. Đorđević od te građe ne pravi pripovedanje, nego ono što sam naziva „vizuelnom poemom”, predstavu građenu po logici emotivnog sećanja, gde scena teče onako kako teče i sećanje: u fragmentima, sa naglim svetlima i dugim tišinama.
Kako se Stankovićeva proza pretvara u scensku sliku?
Tu je, čini mi se, ključni ulog ove predstave. Borisav Stanković je pisac kod koga je emocija uvek gušća od radnje; njegove rečenice nose više čežnje i griže savesti nego događaja. Postaviti ga na scenu znači odupreti se iskušenju da se proza „prevede” u dijalog i umesto toga pronaći scenski ekvivalent za ono što je kod njega neizgovoreno. Đorđević se opredeljuje za drugo, teže rešenje. Scenografski plan je sveden, gotovo asketski, a težina se prebacuje na tela glumaca, na svetlo i na ritam pojavljivanja i nestajanja likova.
To od ansambla traži posebnu vrstu prisustva. U podeli su Vanja Ejdus, Iva Milanović, Jelena Blagojević, Aleksandar Vučković, Nedim Nezirović i Novak Radulović - šestoro glumaca koji ne tumače toliko zaokružene karaktere koliko stanja, prizore Stankovićevog sveta koji se pomaljaju i povlače. Kada ovakav koncept uspe, on gledaocu ostavlja osećaj da je prisustvovao nečemu između molitve i ispovesti. Kada ne uspe, raspada se u niz lepih, ali praznih slika. Ovaj komad, sudeći po reakciji premijerne publike, pripada onoj prvoj vrsti.
Zašto repriza nije samo ponavljanje?
Druga izvedba predstave ovog tipa retko je puka kopija prve. Predstave koje počivaju na atmosferi i na zajedničkom dahu sale menjaju se sa svakom publikom; ono što je na premijeri bilo otkriće, na reprizi postaje odluka. Glumci sada znaju gde tišina drži, a gde popušta, i upravo se tu vidi da li je „vizuelna poema” živ organizam ili efektna zamisao koja se troši posle prvog susreta sa gledalištem.
Postoji i drugi, tiši razlog zašto ova repriza nešto znači. Narodno pozorište poslednjih sezona pažljivo bira kako da održi domaći klasik živim, a da ga ne pretvori u muzejski eksponat sa obaveznom dozom poštovanja. „Božji ljudi” su test te kulturne politike: može li se Stanković igrati tako da govori publici 2026. godine, a da pritom ne izda ni njegovu melanholiju ni njegov jezik. Mala sala „Raše Plaovića”, sa svojom blizinom između glumca i gledaoca, za takav pokušaj je gotovo idealan prostor - tu se ne može glumiti naveliko, tu se sve vidi.
Ako vas Stanković plaši kao školska lektira koju ste odavno zatvorili, ovo je možda prilika da proverite koliko ga zapravo poznajete. A ako ga već volite - da li ćete prepoznati svog Stankovića u Đorđevićevoj vizuelnoj poemi, ili ćete sresti nekog sasvim novog?
