Palić diže zavesu: „Lifka” Bajiću i Mundrucou
Trideset treći Festival evropskog filma Palić večeras počinje na Letnjoj pozornici pored jezera, a u središtu je nagrada „Aleksandar Lifka” koju dele Radoš Bajić i Kornel Mundruco.
- Trideset treći Festival evropskog filma Palić traje od 18. do 22. jula na Paliću i u Subotici.
- Svečano otvaranje je večeras u 21 čas na Letnjoj pozornici pored jezera, nemačkom komedijom Simona Verhovena.
- Nagradu „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskom filmu dele Radoš Bajić i mađarski reditelj Kornel Mundruco.
- Tokom pet dana publiku čeka oko 100 filmova i razgovori sa autorima.
Ima nešto u Letnjoj pozornici na Paliću što nijedna moderna dvorana sa savršenim zvukom ne može da nadoknadi, a to je trenutak kada se svetlo nad jezerom polako gasi, kada večernji vazduh donese vlagu sa vode i kada platno počne da diše zajedno sa publikom koja sedi pod otvorenim nebom. Upravo se taj trenutak večeras u devet sati ponavlja po trideset treći put, i upravo zbog tog trenutka Palić ostaje festival koji se ne meri samo brojem naslova u programu, nego temperaturom večeri koju gledaocu ostavi u sećanju.
Trideset treće izdanje Festivala evropskog filma odvija se od danas do 22. jula, na dve adrese koje se odavno prepliću, na Paliću i u Subotici, a otvara ga nemačka komedija „Ah ta praznina, ta strašna praznina” reditelja Simona Verhovena. Izbor komedije za uvodnu večer nije slučajan gest, jer festival koji pet dana nudi oko sto filmova i niz razgovora sa autorima zna da publici prvo treba ponuditi dah, pa tek onda ozbiljnost.
Zašto nagrada istovremeno ide domaćem i stranom autoru?
Središnji ritual ovogodišnjeg Palića je uručenje nagrade „Aleksandar Lifka”, priznanja koje nosi ime pionira filmske projekcije u ovim krajevima i koje se dodeljuje za doprinos evropskoj kinematografiji. Ove godine festival je odlučio da nagradu podeli, i to nije puka administrativna simetrija. Domaći deo priznanja dobija Radoš Bajić, glumac, scenarista i reditelj iza koga stoji više od sto uloga i nekoliko autorskih projekata koji su obeležili domaću televizijsku i filmsku produkciju poslednjih decenija. Strani deo odlazi Kornelu Mundrucou, mađarskom reditelju čija rediteljska poetika godinama putuje najvažnijim evropskim festivalskim kolima.
Spajanje ova dva imena na istoj bini govori više o samorazumevanju festivala nego o samim laureatima. Palić se, naime, decenijama trudi da postavi znak jednakosti između regionalnog i evropskog, da autora sa ovih prostora ne tretira kao goste na tuđoj svečanosti, nego kao ravnopravan deo istog kanona. Bajić i Mundruco dolaze iz različitih tradicija, iz različitih odnosa prema publici i prema kadru, ali ih festival večeras stavlja pod isti reflektor, i baš u tom gestu leži njegova kulturna politika.
Šta Palić čuva kad čuva ritual
Bajić je poslednjih godina okrenut zahtevnijim, dramskim ulogama, dok se kao autor kreće u prepoznatljivom registru priča o zajednici, veri i sećanju. Mundruco, sa druge strane, gradi film kao napetu dramaturšku mašinu, sklonu radikalnim rezovima i telesnoj neposrednosti prizora. Postaviti ih jedan pored drugog znači priznati da evropski film nije jedan jezik, nego mnoštvo dijalekata koji se na Paliću ukrštaju bez potrebe da se jedan proglasi glavnim.
To je, u post-jugoslovenskom kontekstu, više od festivalske ljubaznosti. Palić već godinama radi na tome da domaćeg gledaoca navikne da svoj film gleda u istom dahu sa mađarskim, nemačkim ili francuskim, bez kompleksa i bez precenjivanja. Nagrada koja se ove večeri deli između Subotičana po duhu i Budimpešte po adresi upravo je taj program preveden u jedan svečani gest.
Zato večerašnje otvaranje nije samo početak petodnevne projekcije, nego podsećanje da festival opstaje dok god ima ko da sedne pod platno kraj jezera i pristane da mu večer bude oblikovana tuđom slikom. Hoćete li ove nedelje pustiti da vas Palić iznenadi filmom za koji do sinoć niste ni znali da postoji?
