Palić otvara vrata: 100 filmova, devet u glavnoj trci

Letnja pozornica na Paliću ima trik koji nijedna multipleks sala ne ume da kopira: kada se pred devet uveče ugasi svetlo, krošnje borova iznad platna ostanu vidljive još koji minut, pa se polako pretope u isti onaj mrak iz kog dolazi film. Osamnaestog jula taj trik ponoviće se po trideset treći put, a prvi kadar biće nemački, iz filma „Ah, ta praznina, ta strašna praznina” Simona Verhovena. Odatle festival ide do 22. jula, kroz Palić i Suboticu, sa oko sto filmova raspoređenih u petnaest selekcija.

Sto je broj koji zvuči kao inventar, i lako se pročita kao hvalisanje. Zanimljivije je ono što se ispod njega krije: glavni takmičarski program, onaj koji jedini nosi presudu, sveden je na devet filmova. Selekciju potpisuje Nikolaj Nikitin, a lista je namerno uska: pored Verhovenovog otvaranja, u trci su srpski „Čuvar ikone Svetog Đorđa”, španska „Dobra ćerka”, grčka „Elenina promena”, mađarski „Kao kod kuće”, litvansko „Kinesko more”, estonski „Mo Papa”, nemačka „Nesrećna majka” i belgijski „Nino u raju”.

Na toj mapi nema nijednog od velikih koprodukcijskih centara koji obično pojedu prostor. Litvanija, Estonija, Grčka i Belgija stoje ravnopravno sa Nemačkom, a Srbija je unutra sa jednim naslovom, ne kao domaćinska kvota nego kao jedan od devet.

Zašto devet filmova, a ne devetnaest?

Zato što je broj sam po sebi izjava. Kada selektor u glavnu trku pusti devet naslova, on publici govori da je spreman da za svaki od njih odgovara pojedinačno, što je luksuz koji si veliki festivali odavno ne dopuštaju. Devet filmova znači da posvećen gledalac može da vidi ceo takmičarski program i da o njemu ima mišljenje, a ne da bira po rasporedu i sreći. To je kuratorska odluka sa posledicama: uski izbor ne ostavlja mesta za punjenje programa, pa svaki promašaj postaje vidljiv.

Oko te male trke raspoređeno je ostalih četrnaest selekcija, i tu se čita prava ambicija programa. „Paralele i sudari” donose osam filmova, „Novi evropski dokumentarni film” pet, „Novi mađarski film” takođe pet, a „Eko doks” devet naslova. Vredi zastati kod te poslednje cifre: ekološka dokumentarna selekcija brojčano je izjednačena sa glavnom konkurencijom. Ono što je nekada bilo tematski dodatak sada ima istu težinu kao takmičarski program, i to nije administrativna slučajnost nego promena u tome šta se smatra centrom festivala.

Omaži koji nisu ceremonijalni

Predviđeni su i omaži laureatima nagrade „Aleksandar Lifka”, Radošu Bajiću i Kornelu Mundrucu. Spojiti to dvoje u istom izdanju je potez koji zaslužuje da bude primećen: Bajić je autor čija je publika brojana u milionima i čiji rad pripada domaćoj televizijskoj i filmskoj svakodnevici, dok Mundruco dolazi iz sasvim druge rediteljske poetike, one koja se decenijama gradila po evropskim festivalskim salama. Palić ih stavlja jedno pored drugog bez izvinjavanja, i time kaže nešto o sopstvenom ukusu jasnije nego bilo koja programska najava.

Retrospektive na festivalima obično služe kao pauza između takmičarskih projekcija, prilika da se odgleda nešto poznato. Ovde funkcionišu drugačije, kao kontratežina glavnoj trci: devet novih evropskih filmova s jedne strane, dva zaokružena opusa s druge, i publika koja u istoj nedelji može da uporedi šta se u evropskom filmu upravo dešava sa onim što je ostalo iza dva vrlo različita autorska puta.

Ono što Palić i dalje ima, a što se ne da izmeriti brojem naslova, jeste mesto. Film pod otvorenim nebom, u borovoj šumi, sa jezerom nadomak, menja i način na koji se gleda i ono što se posle pamti. Petnaest selekcija je programska činjenica, ali festival će se pamtiti po četiri večeri na pozornici sagrađenoj pedesetih godina, kada su ljudi još verovali da akustika zaslužuje da joj se traži najbolje mesto u parku.

Da li vam je uža glavna konkurencija privlačnija od festivala sa pedeset naslova u trci, ili je devet filmova premalo da bi se videla slika evropskog filma ove godine?