Zatvoren Festival na Paliću, „Nino u raju” uzeo Zlatnu kulu
Trideset treći Festival evropskog filma na Paliću završen je dodelom Zlatne kule belgijskom „Ninu u raju”, dok je nagradu za doprinos poneo Radoš Bajić.
- Glavnu nagradu Zlatna kula na 33. Festivalu evropskog filma poneo je belgijski „Nino u raju” reditelja Lorana Mišelija.
- Nagradu „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskom filmu uručili su glumcu i reditelju Radošu Bajiću.
- „Underground duh” pripao je nemačkoj autorki Heleni Vitman.
- Ceremonija je održana 22. jula, u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica uz podršku programa Kreativna Evropa.
Letnja pozornica kraj Palićkog jezera ima jednu osobinu koju nijedna dvorana ne može da odglumi: kada padne mrak, film počinje da se takmiči sa vodom, cvrčcima i povremenim vozom u daljini, i uprkos svemu tome, dobar film uvek pobedi. Tako je bilo i poslednje večeri ovogodišnjeg izdanja, kada su se svetla nad platnom ugasila da bi se upalila nad govornicom, a festivalska kola, ono neprekidno kruženje projekcija, razgovora i kasnih šetnji obalom, konačno stala da bi se izgovorila imena.
Trideset treći Festival evropskog filma na Paliću zvanično je zatvoren, a glavnu nagradu, Zlatnu kulu, poneo je belgijski film „Nino u raju” reditelja Lorana Mišelija. Odluka žirija ima svoju unutrašnju logiku: Paliću godinama najbolje pristaju filmovi koji ne viču, nego posmatraju, oni u kojima se dramaturški luk gradi strpljivo, gotovo neprimetno, dok se u poslednjoj trećini ne pokaže da je sve vreme bilo u pitanju nešto krupno.
Šta Zlatna kula za „Nina u raju” govori o ovom festivalu
Palić nikada nije bio festival crvenih tepiha, i u tome je njegova snaga. On je, u post-jugoslovenskom kontekstu, ostao mesto gde se evropska autorska poetika sreće sa publikom koja dolazi zbog filma, a ne zbog fotografija. Nagrada belgijskom naslovu potvrđuje kurs koji ovaj festival drži uporno, gotovo tvrdoglavo: da se u središte stavi rediteljski rukopis, a ne poreklo produkcije ili veličina budžeta. Program Kreativna Evropa, koji stoji iza smotre uz Otvoreni univerzitet Subotica, tu nije puka fusnota, on je infrastruktura koja omogućava da se mali evropski filmovi uopšte vide izvan svojih matičnih tržišta.
Nemačkoj autorki Heleni Vitman pripao je „Underground duh”, nagrada koja po definiciji ide onome ko odbija da se uklopi, i ta kategorija je možda najiskreniji deo palićkog identiteta. Ona postoji da bi se odalo priznanje riziku, a ne konsenzusu, i svake godine iznova podseća da festival ne meri vrednost gledanošću.
Zašto nagrada Radošu Bajiću nije samo protokol?
Ime koje je ove godine najviše odjeknulo kod domaće publike ipak nije stiglo iz takmičarskog programa. Nagradu „Aleksandar Lifka”, koja se dodeljuje za trajni doprinos evropskom filmu, poneo je Radoš Bajić, glumac i reditelj čija je biografija u velikoj meri i biografija jednog sloja srpske kinematografije i televizije. Lifka nije nagrada za jedan film, nego za istrajnost, za sposobnost da se decenijama ostane u poslu koji retko oprašta, i da se pri tome zadrži prepoznatljiv autorski glas.
Takva priznanja lako skliznu u protokolarnu ceremoniju, u aplauz koji se pljeska iz pristojnosti. Ono što ih spasava od toga jeste kontekst: Bajić je autor koji je gradio publiku strpljivo, izvan trendova, i njegova nagrada na Paliću zatvara krug u kojem se domaći autor meri istim aršinom kao i evropski gosti. Festival se, dakle, ne završava spektaklom nego jednom tihom potvrdom da kontinuitet i dalje nešto znači.
Ostaje pitanje koje Palić svake godine ostavlja otvorenim za publiku koja se vraća kući sa jezera: da li nam je danas potrebniji festival koji dodeljuje nagrade ili onaj koji nas nagovara da posle filma ostanemo da razgovaramo, a šta vi mislite da je od toga dvoga Palić zapravo?
