Yugo ide u Ameriku stiže u srpske bioskope od 3. septembra
Doku-komedija Filipa Grujića i Alekse Borkovića, u kojoj grupa milenijalaca krstari od Njujorka do Los Anđelesa kultnim Jugom, u domaće bioskope stiže posle zapaženog festivalskog puta.
- Film „Yugo ide u Ameriku" u srpskim bioskopima je od 3. septembra, distribuciju potpisuje Art Vista.
- Doku-komediju u maniru road movieja režiraju Filip Grujić i Aleksa Borković, a prati grupu prijatelja koja Jugom iz osamdesetih prelazi od Njujorka do Los Anđelesa.
- Svetsku premijeru film je imao na CPH:DOX u Kopenhagenu, a na Beldocsu je osvojio nagradu publike i specijalno priznanje u TEEN selekciji.
- Regionalna premijera bila je na 73. Pulskom filmskom festivalu, gde je u hrvatskoj distribuciji od 17. avgusta.
Automobil koji su decenijama navodili kao dokaz da mi ne umemo ništa da napravimo kako treba sada je glavni junak filma. Jugo, ono malo vozilo iz osamdesetih oko kog se u međuvremenu naslagalo više viceva nego kilometara, kreće se kroz pustinju u kadru koji podseća na američke reklame za slobodu, samo što za volanom sede naši ljudi. Toliko o tome ko sme da sanja veliki put.
„Yugo ide u Ameriku” u srpske bioskope stiže 3. septembra, u distribuciji kuće Art Vista, posle festivalske sezone koja je filmu obezbedila pažnju i pre nego što je stigao pred domaću publiku. Reč je o dokumentarnoj road komediji koju potpisuju Filip Grujić i Aleksa Borković, a čija se premisa čita gotovo kao dosetka: grupa milenijalaca sedne u jugoslovenski Jugo i krene da pređe Sjedinjene Države, od Njujorka do Los Anđelesa, kroz predele koji su svima nama poznati iz filmova, a nikad iz sopstvenog iskustva.
Zašto baš Jugo, i zašto baš sada?
Odabir vozila nije slučajan, i tu leži čitav dramaturški luk filma. Jugo je bio jugoslovenski pokušaj da se domaća industrija probije na najzahtevnije tržište na svetu, projekat koji je u američkoj popularnoj kulturi na kraju postao sinonim za neuspeh, predmet podsmeha u talk šou emisijama i na listama najgorih automobila ikada. Vratiti taj isti automobil na američki asfalt, i to sa generacijom koja je odrasla na priči o tom neuspehu, znači postaviti pitanje o nasleđu koje smo dobili, a nismo birali.
Zato ovo nije samo simpatična avantura o kvarovima na putu, iako ih, po prirodi žanra, sigurno ima. Grujić i Borković koriste automobil kao pokretnu metaforu za jedan post-jugoslovenski osećaj sveta, za generaciju koja se ne seća zajedničke države ali živi u njenoj senci, i koja svoj identitet gradi negde između lokalne ironije i uvezenog američkog sna. Put od istočne do zapadne obale tako postaje i put kroz sopstveno poreklo.
Festivalski put koji je prethodio premijeri
Pre nego što je dobio datum domaće premijere, film je već imao biografiju. Svetsku premijeru imao je na uglednom kopenhagenskom festivalu dokumentarnog filma CPH:DOX, jednom od najvažnijih evropskih smotri za ovaj žanr, što samo po sebi govori da autori nisu snimali provincijsku razglednicu nego delo koje računa na međunarodni jezik.
Na beogradskom Beldocsu film je osvojio nagradu publike, priznanje koje se ne dodeljuje po ukusu žirija nego po broju ljudi koji su u mraku sale odlučili da im se svidelo, uz specijalno priznanje u TEEN selekciji, što nagoveštava da priča komunicira i sa najmlađom publikom. Regionalnu premijeru film je imao na 73. Pulskom filmskom festivalu, a u hrvatskim bioskopima je od 17. avgusta, pa se domaći gledaoci ovaj put nalaze na kraju, a ne na početku regionalne turneje.
Ostaje pitanje kako će publika koja i sama nosi taj ambivalentan odnos prema Jugu, između nežnosti i nelagode, primiti film koji od tog automobila pravi ogledalo. Hoćete li u bioskopu prepoznati sopstvenu porodičnu istoriju u tom malom crvenom vozilu, ili ćete se, kao i Amerikanci nekad, samo nasmejati?
