Ljubiša Ristić imenovan za v.d. direktora Ateljea 212

Postoji jedna tiha ironija u tome što se sudbina pozorišta koje je decenijama gradilo reputaciju na neposlušnosti sada rešava na sednici gradske skupštine, glasanjem u sali u kojoj nema nijednog reflektora. Skupština grada Beograda je 24. jula postavila Ljubišu Ristića za vršioca dužnosti direktora Ateljea 212, i to je, formalno gledano, sasvim rutinski administrativni čin. Ono što nije rutinsko jeste ime.

Ristić nije nepoznanica. Reč je o rediteljskoj potpisanoj stvari, čoveku čiji je scenografski i dramaturški rukopis obeležio jugoslovensku avangardu, osnivaču KPGT-a iz 1977, pozorišta koje je pravilo jezik od zajedničke pozornice četiri republike. Ali biografija koja se u saopštenjima navodi selektivno ima i drugi tok: Ristić je devedesetih bio istaknuta figura Jugoslovenske levice, partije koja je u javnom sećanju čvrsto vezana za jednu vrlo određenu kulturnu politiku. Upravo taj drugi tok imenovanje čini više od kadrovske vesti.

Šta imenovanje bez konkursa govori o kulturnoj politici?

Zakon o kulturi dozvoljava da grad postavi vršioca dužnosti bez javnog konkursa kada mandat direktora istekne pre vremena ili kada konkurs ne uspe, na period od najviše šest meseci. Pravno, tu nema spora. Problem je što se privremeno u srpskim institucijama kulture odavno pretvorilo u naročit žanr, u trajanje bez roka, u upravljanje na čekanju koje niko ne žuri da okonča. Prethodnica na toj poziciji, Gordana Gončić, takođe je vodila kuću kao vršilac dužnosti od jeseni 2024.

Šest meseci je dovoljno da se postave sezona, repertoar i nekoliko ključnih premijera, a to znači da se rediteljska poetika jednog čoveka može upisati u godinu rada institucije koja je pravno neko drugi. Kad se to radi mimo konkursa, pitanje nije samo ko dobija mesto, nego i koje se ime nije ni pojavilo u trci koje nije bilo. Atelje 212 je ime koje u kanonu srpskog pozorišta znači brechtovsku drskost i prve postavke Beketa u ovom delu Evrope. Postaviti mu na čelo figuru iz institucionalne prošlosti devedesetih nije neutralan potez, i teško da je iko u sali očekivao da će tako biti shvaćen.

Ćutanje kao poruka

Najrečitiji odgovor za sada dolazi iz same kuće, i to u obliku tišine. N1 je kontaktirao glumce Ateljea 212, ali oni nisu bili dostupni ili nisu želeli da komentarišu odluku. U ansamblu koji istorijski nije bio poznat po uzdržanosti, to ćutanje ima težinu. Ono može biti opreznost pred novim direktorom, može biti neslaganje koje čeka bolji trenutak, a može biti i prosto umor od institucionalne kritike koja se ponavlja svakih nekoliko godina sa novim imenom u naslovu.

Ristić dobija kuću sa mitologijom većom od svog mandata i ansambl koji ga, zasad, dočekuje bez reči. Naredne sezone pokazaće da li je ovo epizoda tehničkog upravljanja ili početak nečeg trajnijeg. Da li ćete Atelje 212 pod novom upravom gledati po onome što stavi na scenu, ili po onome što je odluka o postavljenju već rekla pre prve predstave?