Otisak grada: vajar koji crta i vajar koji sklapa

Kofer od drveta, gvožđa i kozjeg krzna, sto deset sa sto dvadeset sa pedeset centimetara, ne staje ni u jedan prtljažnik i ne može se poneti nigde. Zove se „Nedozvoljen prtljag tailor-made”, nastao je 2016, potpisuje ga vajar Miodrag Miša Perić, i to je jedan od radova koji će publika videti na izložbi „Otisak grada”. Postavka se otvara u utorak, 4. avgusta 2026, u 19 časova, u Salonu Narodnog muzeja Zrenjanin.

Izložba spaja dva imena i dva medija. Crteže potpisuje Milorad Miša Cvetičanin, skulpture Perić, a obojica su po obrazovanju vajari. Između njihovih godišta stoje dvadeset tri godine, dovoljno da se dve umetničke biografije formiraju u sasvim različitim okolnostima, i to je ono što ovoj postavci daje napetost. Narodni muzej Zrenjanin je najavio da će „Otisak grada” ostati otvoren do početka oktobra 2026, dakle preko dva meseca, što je za salonski program neuobičajeno dug rok i praktično znači da izložba pokriva i kraj leta i početak nove kulturne sezone u gradu.

Ko su autori

Milorad Miša Cvetičanin rođen je u Novom Sadu 1948. Završio je gimnaziju i Višu pedagošku školu, likovni smer, pa diplomirao vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Član je SULUV-a i Likovnog kruga, a osnovao je i VIV ART, umetničku radionicu koja se bavila dizajnom enterijera i prostornim instalacijama od metala i stakla. Radi na Petrovaradinskoj tvrđavi, u Lagum ateljeu broj 18A.

Miodrag Perić je takođe Novosađanin, rođen 1971. Diplomirao je na vajarskom departmanu Akademije umetnosti u Novom Sadu 1997, a master rad odbranio je tek 2024, na katedri za vajarstvo, prostornu plastiku i medaljarstvo Akademije likovnih umetnosti u Trebinju, kod vanrednog profesora Đorđa Arnauta. Član je SULUV-a i evropskog udruženja umetnika EAA. Dvadeset sedam godina između diplome i mastera nije podatak koji se često sretne u biografiji vajara i govori više o realnosti ovdašnje umetničke profesije nego bilo koji spisak grupnih izložbi.

Šta traži vajar sa olovkom u ruci?

Cvetičanin je vajar koji na ovoj izložbi izlaže crteže, i to nije kuriozitet nego ključ postavke. Vajarski crtež je po pravilu radni dokument, skica za nešto što će tek dobiti masu i težinu, pa kada takav crtež izađe pred publiku kao gotova stvar, on sa sobom nosi i sve što nije napravljeno. Sa druge strane radi Perić, koji spaja materijale koji jedan uz drugi nemaju šta da traže: drvo i gvožđe, drvo i aluminijum, drvo i kozje krzno.

Među radovima koji su najavljeni su:

• „Nedozvoljen prtljag tailor-made” iz 2016, kombinovana tehnika, drvo, gvožđe i kozje krzno, dimenzija 110 sa 120 sa 50 centimetara
• „Autoportret”, drvo i aluminijum, 75 sa 40 sa 30 centimetara
• rad od drveta i gvožđa iz 2020, dimenzija 50 sa 40 sa 50 centimetara

Muzej u najavi postavku opisuje kao „dijalog dva autora koji po senzibilitetu odgovaraju jedan drugom i savršeno se dopunjuju u svojoj različitosti”. Formulacija je ljubazna i pomalo muzejska, a zanimljiviji deo priče je verovatno tamo gde se dopunjavanje kvari. Autori se, po opisu koji stiže iz muzeja, bave temama svakodnevnog života i mapiranjem pulsa jednog grada, a to je zadatak u kome se crtež i objekat teško slažu: crtež može da ostavi grad nedovršenim, skulptura mora da ga zatvori u materijal koji se može obići sa svih strana.

Zašto je ovo vredno puta do Zrenjanina

Zajednička adresa obojice autora je Akademija umetnosti u Novom Sadu, sa razmakom od nekoliko decenija, pa je „Otisak grada” i mala presek jedne vajarske škole, viđen kroz dva njena đaka koji su se u međuvremenu razišli u različite materijale. Naziv izložbe obećava dokument o gradu, ali ono što se u Salonu zapravo postavlja jeste pitanje gde crtež prestaje da bude beleška, a gde predmet počinje da bude tvrdnja.

Ako vas zanima savremena vojvođanska skulptura izvan novosadskih i beogradskih galerija, ovo je prilika koja traje dva meseca i ne košta ništa osim puta. Grad koji se meri koferom koji se ne može poneti verovatno je tačnije opisan nego što bi bio bilo kojom fotografijom fasade.