Figarova ženidba bez ulaznice: Mocart u Duško Radoviću
Kamerna postavka sa devet gudača i klavirom okupila je mlade pevače iz Kine i Srbije. Prva večer je odigrana 1. avgusta, druga je večeras, a ulaz se ni na jednu ne naplaćuje.
Devet gudača, klavir i Mocart, na sceni koja nije zidana za operu. Toliko je bilo potrebno da se u Malom pozorištu „Duško Radović” u petak uveče podigne „Figarova ženidba”, u kamernoj varijanti i sa podelom u kojoj su mladi pevači iz Kine i Srbije stajali jedni pored drugih. Druga izvedba je večeras, 2. avgusta, na istoj sceni i pod istim uslovom: ulaz se ne naplaćuje.
O samom delu treba reći malo, jer ga i ovako svi znaju. Mocartova opera iz 1786. godine, na libreto Lorenca da Pontea po Bomaršeovom komadu, spada u one partiture koje repertoarske kuće uzimaju zdravo za gotovo, pošto ih svaki ansambl ima u prstima. Upravo zato se na njoj svako smanjivanje orkestra vidi kao na rendgenskom snimku, a kamerna postavka nije skromnija verzija iste stvari nego drugačija odluka.
Zašto je kamerna postavka rizik, a ne ušteda
Original traži pun klasični orkestar sa duvačima, ovde su ostali gudači i klavir. Time se gubi boja koju drveni duvači nose kroz čitav drugi čin, ali se dobija ono što velika kuća retko dopusti: reč se čuje. U operi u kojoj se ceo dramaturški luk drži na tome ko je šta načuo, ko koga presreće u hodniku i čije pismo završava u čijem džepu, razumljivost teksta nije tehnički detalj nego uslov da komedija uopšte proradi. Pijanista u takvoj postavci preuzima posao koji inače dele duvači i kontinuo, pa se recitativi i pevani brojevi nadovezuju bez praznog hoda u kojem bi se publika ohladila. Devet gudača je pri tom mera koja ne prašta, jer se u tako tankom sastavu čuje svaka nesigurna intonacija.
Ko stoji iza programa
Izvedba je deo programa „GIPAC Kina-Srbija, Program mladih operskih umetnika 2026”. GIPAC, skraćeno od Global Intercultural Performing Arts Cast, osnovala je i vodi prof. dr Vanže Žang, koja predaje na Univerzitetu „Jehudi Menjuhin” u Kini i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, pa je veza dve scene deo njene biografije, a ne naknadno smišljena programska tema. Sa svojom klasom u Beograd je došla i sopran Džang Džang, vanredni profesor konzervatorijuma u Pekingu. Predstavu potpisuje reditelj Aleksandar Nikolić, za pultom je dirigent Mihajlo Miletić, kostime je radila Valentina Dobrić.
Direktorka projekta i pijanistkinja Nevena Živković razlog za kineski deo repertoara ne traži u diplomatiji. „Mene fascinira kineska muzika. To su prelepo pisana dela”, rekla je.
Podela u kojoj se ukrštaju dve škole
Srpsku stranu drže pevači i muzički saradnici iz Narodnog pozorišta u Beogradu:
- Tamaš Kiš, bariton, peva Figara i u ovom programu je učestvovao i 2024. godine
- Vlada Andrić je grof Almaviva
- Milan Obradović peva Bartola
- Mihailo Otašević nosi dve uloge, Bazilija i Don Kurcija
Uz njih nastupaju studentkinje i gošće iz Kine. To što se ista podela ponavlja kroz godine, sa Kišem kao tačkom kontinuiteta, pokazuje da program nije jednokratna gostujuća večer nego škola koja pamti ko je kroz nju prošao.
Šta je ovome prethodilo
Operi je prethodio koncert tradicionalnih kineskih pesama, održan 26. jula u podne u Narodnom muzeju Srbije, u istom programskom okviru. Taj redosled nije slučajan: prvo se pusti repertoar koji beogradska publika retko sluša uživo, pa tek onda naslov koji svi prepoznaju i na koji će sigurno doći. Razvoju ove saradnje doprinela je i princeza Jelisaveta Karađorđević.
Ono što ostaje posle ovakve večeri nije podatak da su dve zemlje nešto zajednički odradile, jer takvih večeri ima svake sezone i završe se u fus-noti godišnjeg izveštaja. Ostaje pitanje šta biva sa pevačima koji su u ovom programu proveli leto kada se u septembru vrate na matične scene, u Peking i u Beograd, i koliko im od ovoga uđe u sledeću ulogu. Ako se Kiš posle 2024. vratio, odgovor je bar delimično poznat. Za ostale se sazna tek dogodine, a jedina prilika da se čuju sada je večeras, na istoj maloj sceni i bez ulaznice.
