City Fest u Niškoj Banji: trinaest filmova bez glumaca
Šesti City Fest počinje večeras kod fontane u Niškoj Banji: tri večeri, trinaest dokumentaraca iz Srbije, BiH i Crne Gore, ulaz slobodan, a u subotu i priča o filmu snimljenom na Kosovu.
Ispred fontane u Niškoj Banji već danima stoji red belih metalnih panela sa filmskim plakatima, a na svakom od njih, u uglu, logotip City Festa. Merošina, Mihajlo Sporić, Elvis, ratni hirurg u zelenoj operacionoj bluzi, folklorna nošnja Abraševića: trinaest lica pod otvorenim nebom, poređanih kao mala izložba portreta, iako je reč tek o najavi programa koji počinje večeras.
Šesti Međunarodni festival dokumentarnog filma City Fest otvara se u petak, 7. avgusta u 20 časova, u letnjem bioskopu kod fontane, i traje do nedelje 9. avgusta. Publika će tokom tri večeri videti 13 dokumentarnih filmova iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Projekcije su na otvorenom, ulaz je slobodan za sve tri večeri, a pokrovitelj je opština Niška Banja.
Jedna stvar odmah odudara od uobičajene festivalske dramaturgije. Nagrade najboljim filmovima u više kategorija dodeljuju se na svečanom otvaranju, dakle pre nego što je publika videla ijednu projekciju, a ne na kraju, kako to festivalska kola obično rade. Statuete su izlivene i ugravirane pre prve večeri. Kome se to čini kao obrnut redosled, treba imati na umu da je selekcija ovde završen posao, a tri večeri kod fontane su njegovo objavljivanje pred gledaocima, ne takmičenje pred njima.
Projekcije prve večeri počinju u 20.30 filmom „Kolo”, posvećenim 120 godina rada niškog KUD „Abrašević”. U 21 čas ide „Ratni hirurg”, o dr Miodragu Laziću. U 22.20 je „Moj komšija Elvis”, u režiji Gorana Gonza Lukića, o čoveku iz Sarajeva čije su muzičke ambicije prevazilazile okvire sredine u kojoj je živeo. Veče se zatvara u 23.45 filmom „Sećanje na Mihajla Sporića”, o mladom naučniku.
Šta se gleda u subotu?
Subotnji blok je najgušći i najraznorodniji, sa pet naslova koji idu od Prvog svetskog rata do fudbalske biografije:
- „Junaci sa Solunskog fronta”
- „Bulevar Ivice Osima”
- „Merošina, tamo gde legende hodaju”
- „Kralj Milan Obrenović i Niš”
- „SPRZM 20.26”, u 22.50
Raspon je karakterističan za festival ovog formata: jedno veče spaja državnu istoriju, lokalno predanje i sportsku legendu, bez pretenzije da se između njih napravi tematska nit. Publika koja dođe u osam ostaje do pred ponoć i prolazi kroz pet potpuno različitih poetika.
Film o filmu koji je teško nastajao
„SPRZM 20.26” je najzanimljiviji ulog ovogodišnjeg izbora. Režiraju ga Goran Avramović i Igor Vuković, produkcija je Kim radija i Klickera, a film prati nastanak igranog ostvarenja „Sporazum”, prvog srpskog igranog filma snimljenog na Kosovu posle rata. Prošle godine je osvojio prvu nagradu na Grafestu.
Dokumentarac o snimanju igranog filma po pravilu je žanr za posvećenike, mali dodatak glavnom delu. Ovde je situacija drugačija, jer je sama produkcija bila događaj. Film govori o izgubljenom vremenu, neostvarenim nadama i pokušaju da se kreativnost održi pod težinom istorije i politike, što je opis koji na papiru zvuči kao materijal za igranu dramu, a u praksi je dnevnik jedne ekipe koja je pokušala da radi svoj posao tamo gde to nije bilo predviđeno. Dolazak takvog filma u Nišku Banju, posle nagrade na Grafestu, znači da mu se krug prikazivanja širi izvan sredine u kojoj je nastao, a to je za produkciju te veličine važnije od svake kritike.
Nedelja, od Kobre do Pustooda
Poslednje veče otvara „Kobrin put: Darko Pančev” u 20 časova, priča o karijeri fudbalera koji je za jugoslovensku publiku ostao Kobra i posle svega. U 21.25 ide „Čelik”, o niškom bokseru Dragiši Stankoviću. Program dopunjava „Svega će biti, maestro Radovan Papović”, o crnogorskom muzičkom pedagogu i dirigentu, a festival se zatvara filmom „Pustood”.
Ako se program pogleda u celini, jasno se vidi šta City Fest zapravo jeste. Trinaest naslova su gotovo redom portreti i lokalno pamćenje: dirigent, hirurg, bokser, fudbaler, komšija sa muzičkim ambicijama, jedno kulturno-umetničko društvo staro 120 godina, jedan kralj i jedno selo. Posmatračkog dokumentarca o sadašnjem trenutku, onog koji kamerom prati situaciju bez unapred poznatog kraja, ovde nema. To je izbor, ne propust, i sa njim dolazi i ograničenje: biografski dokumentarac lako sklizne u spomenicu, pa selekcija ovog tipa stoji ili pada na tome koliko su autori uspeli da izbegnu ton komemoracije.
Festival je pokrenut 2018. godine, osnovao ga je producent Oliver Paunović, uz Miroljuba Miku Jovanovića iz grupe „Lutajuća srca” i filmskog kritičara Dejana Dabića, a prema navodima organizatora jedini je festival ovog žanra u Nišu. Šest izdanja u banji koja se u kulturnoj politici obično pominje kao turistička, a ne kao filmska adresa, uz besplatan ulaz i platno na otvorenom, dovoljno govori o tome čemu ovakav program služi. Dokumentarni film iz regiona nema distributera i retko dolazi do bioskopske sale. Kod fontane, tri večeri, dolazi.
