Umro Frančesko Gučini, kantautor alergičan na pompu

Poslednji put ga je publika videla u maju, u Kjostrima Svetog Petra u Ređo Emiliji, na izložbi nazvanoj po jednom njegovom stihu iz 1970: pevaću samo o vremenu. Frančesko Gučini je tada već trinaest godina bio čovek koji je zvanično prestao da se bavi pevanjem, a i dalje se pojavljivao tamo gde se o njegovim pesmama govorilo. Umro je u noći između 5. i 6. avgusta, u 86. godini, u Pavani, zaseoku opštine Sambuka Pistojeze u pokrajini Pistoja, u kući na Apeninima u kojoj je proveo ratno detinjstvo i poslednje decenije života.

Zdravlje mu se naglo pogoršalo tokom večeri 5. avgusta. Uz njega su bile supruga Rafaela i ćerka Tereza, sa ostalim članovima porodice, koja je smrt i saopštila javnosti, uz molbu koja je unapred isključila svaku mogućnost velikog ispraćaja.

Moleći da se ovaj trenutak žalosti proživi u najvećoj mogućoj intimi, želeli bismo da unapred zahvalimo svima koji će našu tugu podeliti sa naklonošću, diskrecijom i poštovanjem.

Sahrana je zakazana za subotu ujutru u Pavani, u strogo privatnom obliku, uz prisustvo samo porodice i najbližih. Javna komemoracija, ona na koju publika sme da dođe, najavljena je za septembar. Bolonja i Modena proglasile su gradsku žalost, a Modena je svoju vezala za dan sahrane.

Ko je bio čovek koga su zvali Maestrone

Rođen je 14. juna 1940. u Modeni, a detinjstvo je zbog Drugog svetskog rata proveo u Pavani, u selu očeve porodice. U Bolonju se preselio 1961. i uz nju je ostao vezan do kraja, toliko da mu je jedna kućna adresa postala naslov albuma. Od 1965. do 1985. predavao je italijanski jezik na Dikinson koledžu u Bolonji, što je podatak koji objašnjava više od biografske fusnote: pisac koji dvadeset godina drži časove jezika drugačije bira reč nego onaj koji je bira po sluhu.

U muziku je ušao sa strane, kao autor za druge. Grupe Nomadi i Equipe 84 i pevačica Katerina Kazeli pevali su njegove pesme pre nego što ih je on sam snimio. Diskografski je debitovao 1967. pločom „Folk beat n. 1“, a iza njega je ostalo 17 studijskih albuma: „Radici“ iz 1972, „Via Paolo Fabbri 43“ iz 1976, koji mu je doneo komercijalni proboj, „Amerigo“ iz 1978, „Metropolis“ iz 1981, pa „L’ultima Thule“ iz 2012. i dva kasna povratka, „Canzoni da intorto“ i „Canzoni da osteria“.

Šta je zapravo radio sa italijanskom pesmom

Njegov najpoznatiji komad, „La locomotiva“, priča je o mašinovođi anarhisti i traje duže nego što je radio ikada trpeo, i upravo je to poenta: Gučini je pesmu tretirao kao pripovedni oblik, ne kao format. Dramaturški luk mu je bio bliži baladi i kratkoj prozi nego strofi i refrenu, pa se u njegovim tekstovima podjednako lako nađu Biblija, Dilan i italijanska poezija. Otuda i to da se pojedini njegovi tekstovi danas obrađuju u italijanskim školama, dakle na mestu gde se književnost predaje, a ne muzika.

Druga strana te iste poetike je „L’avvelenata“, invektiva u kojoj je otvorio račun sa muzičkim kritičarima i sa diskografskom industrijom. Pesma je postala njegov zaštitni znak, i to govori nešto o odnosu italijanske publike prema autoru koji odbija da bude ljubazan. Njegova institucionalna kritika nije bila poza za intervjue nego materijal za refren, i publika ju je prihvatila kao takvu. „Auschwitz“, „Canzone per un’amica“ i „Incontro“ pokazuju drugi registar, tiši, u kome je isto tako precizan.

Najbliži su ga zvali Maestrone. Nadimak je ironičan i tačan istovremeno, jer je čovek koji nije podnosio svečanosti ipak postao referentna tačka, i to onoj generaciji koja je referentne tačke načelno rušila.

Zašto se povlačenje iz 2012. nikada nije dogodilo?

Posle albuma „L’ultima Thule“ najavio je da odlazi iz aktivnog muziciranja i tu najavu je delimično ispoštovao, jer koncerata više nije bilo. Studija jeste. Deceniju kasnije stigle su „Canzoni da intorto“ (2022) i „Canzoni da osteria“ (2023), ploče koje niko od njega nije tražio i koje su ipak izašle. Posao je u međuvremenu preselio u književnost: kao pisac je debitovao 1989. knjigom „Cròniche epafàniche“, sa Lorijanom Makijavelijem potpisao je niz kriminalističkih romana, 2002. dobio počasni doktorat iz nauka o obrazovanju Univerziteta u Bolonji, a 2020. bio je u najužem izboru za nagradu Kampijelo sa romanom „Tralummescuro“. Nosilac je više nagrada Tenko i Targa Tenko.

Odgovor je, dakle, prozaičan. Povlačenje se odnosilo na estradni deo posla, na turneje i na pojavljivanje, ne na pisanje. Kod autora koji je celu karijeru insistirao da je pesma tekst, ta razlika nije formalnost.

Iz Rima su reakcije stigle brzo. Predsednik Italije Serđo Matarela poručio je: „Sa Frančeskom Gučinijem nestaje pesnik, muzičar, intelektualac.“ Predsednica Vlade Đorđa Meloni ocenila je da je „Frančesko Gučini tumačio nemire i ideale generacija Italijana“, pa dodala rečenicu koja o njemu govori više od svake počasti:

Nastaviću da pevam njegove pesme, iako mu se to verovatno ne bi dopalo.

Ispraćaj je zato podeljen na dva dela, privatnu subotu i javni septembar, i to nije protokolarna sitnica. Čovek koji je napisao „L’avvelenata“ dobio je odlazak u kome ceremonija kasni mesec dana za smrću, a knjiga na kojoj je radio do kraja izlazi u istom tom septembru. Ako je nešto uspeo da izdejstvuje do poslednjeg dana, to je da poslednja reč ostane njegova, a ne tuđa.