Roza pobedila na Dunav film festu, Palfi najbolji reditelj
Austrijska istorijska drama Roza odnela je glavnu nagradu u Smederevu, dok je žiri titulu najboljeg reditelja dao filmu čiji je glavni junak kokoška.
Stolica je bila prazna, a glas je ipak stigao. U sredu uveče, u Malom gradu Smederevske tvrđave, na ekranu se pojavio Markus Šlajncer i publici koja mu je upravo dodelila najveću nagradu festivala zahvalio se preko video poruke, jer u Smederevo nije doputovao. Njegov film Roza te večeri je odneo Dunavsku lađu, glavno priznanje devetog Dunav Film Festa, a reditelj je poručio nešto što zvuči kao svojevrsan manifest za doba u kojem se filmovi sve češće gledaju sami, na malom ekranu.
“Najpre, hvala žiriju koji je u našem radu prepoznao nešto vredno nagrade, kao i festivalu koji radi važan posao. Mi, umetnici, možemo mnogo toga da smislimo i uradimo, ali ako to ostane neviđeno, ništa od toga ne vredi, zato hvala vašem festivalu što je izabrao moj film da ga prikaže. Hvala svima koji i dalje idu u bioskop i gledaju filmove. Bioskop je društveni prostor u kojem zajedno stičemo iskustvo, razgovaramo i raspravljamo, a mislim da danas nema ničeg važnijeg od toga. Roza je priča koja će zauvek ostati sa mnom i neizmerno sam zahvalan što sam imao priliku da je podelim sa vama. Sada ona pripada vama”, rekao je Šlajncer.
Deveti Dunav Film Fest trajao je od 21. do 26. avgusta u Smederevu, na četiri lokacije, i publici je ponudio 40 filmova iz zemlje, regiona i sveta. U glavnoj takmičarskoj selekciji nalazilo se devet naslova iz zemalja podunavskog regiona, a o njihovoj sudbini odlučivao je tročlani žiri: Ana Filipović, istoričarka umetnosti i filmska kritičarka, Sara Novak, francusko srpska glumica koja živi između Pariza i Rima, i Igor Toholj, reditelj i producent.
Ko je Markus Šlajncer i zašto je Roza crno bela
Roza je istorijska drama snimljena u crno beloj tehnici, što u 2026. i dalje deluje kao izbor koji nešto tvrdi pre nego što padne prva replika. Film je svetsku premijeru imao u glavnom takmičarskom programu Berlinala, gde je glavna glumica Sandra Hiler dobila Srebrnog medveda za najbolju glumačku interpretaciju. To je istovremeno i najjača preporuka i najveći teret koji je film mogao doneti u Smederevo: publika i žiri ovde su gledali delo koje je već prošlo kroz jedno od najzahtevnijih svetskih sita, pa je pitanje glasilo ne da li je Roza dobra, nego da li festivalski žiri vidi u njoj isto što je videla i berlinska konkurencija.
Video se da jeste. U obrazloženju žiri je naveo da film predstavlja spoj temeljne stilizacije i istorijske tematike koja i danas dopire do gledaoca kroz pitanja rodnog identiteta, društvenih uloga i pripadnosti. Formulacija zvuči kao udžbenička, ali iza nje stoji jasan estetski stav: redukcija na svim nivoima, u režiji, fotografiji, montaži i zvuku, kako bi se prostor oslobodio za glumu Sandre Hiler. Kad film sam sebe svede na minimum, glumica ostaje jedina promenljiva, i upravo je to razlog zašto istorijska građa ovde ne deluje kao muzejski eksponat nego kao pitanje koje se i dalje postavlja.
Zanimljivije je, međutim, šta se desilo dva reda ispod u spisku nagrada. Najbolju režiju žiri nije dodelio ozbiljnoj drami nego Kokoški Đerđa Palfija, filmu čiji je glavni junak, bez ironije, kokoška. Obrazloženje kaže da reditelj biranjem kokoške za protagonistkinju odbacuje antropocentričnu perspektivu i gradi priču oko junakinje koja je vođena slučajem i nesvesna užasa ljudskog sveta oko sebe, dok je čovek tih užasa svestan, ali prema njima često ravnodušan. Isti žiri koji je Rozi dao najveće priznanje za rad sa istorijskom traumom, ovde je nagradio suprotan metod, potpuno uklanjanje ljudske tačke gledišta, i to govori više o širini ukusa ovogodišnjeg žirija nego o bilo kom pojedinačnom filmu.
Preostale dve nagrade otišle su domaćoj produkciji. Scenario Kuće, koji potpisuju Tanja Brzaković i Hajdana Baletić, žiri je opisao kao višeslojan tekst koji spaja porodičnu dramu sa širim društvenim problemima poput otuđivanja imovine i devastacije prirode, a da pritom ne zanemaruje unutrašnji razvoj likova. Glavnu glumicu tog istog filma, Jelenu Bosanac, žiri je nagradio za ono što je nazvao delikatnom, ali ubedljivom glumom, ulogu žene na razmeđi moralnog, emotivnog i praktičnog, samohrane majke u malom mestu koja nosi teret bez patetike.
Kad smo pisali o selekciji pred sam festival, u naslovu su stajale kokoška i Kejt Blanšet, kao dva pola iste konkurencije, egzotično naspram glamuroznog. Ispalo je da nijedno od to dvoje nije odnelo glavnu nagradu: kokoška je uzela režiju, a Dunavska lađa je otišla trećem, tišem kandidatu, filmu koji ne računa na efekat iznenađenja nego na strpljenje.
Festival je zatvoren, dosledno svojoj temi istorije koja se vraća, projekcijom restaurirane verzije Sećaš li se Doli Bel Emira Kusturice, povodom 45 godina od premijere u Veneciji, gde je Kusturica tada nagrađen kao najbolji debitant. Postaviti taj film na kraj večeri u kojoj je glavna nagrada otišla za istorijsku dramu o identitetu nije slučajan izbor programa, nego priznanje da se domaća kinematografija i danas meri istim aršinom kojim se merila i pre četiri i po decenije. Devet dana u avgustu, četiri lokacije i 40 filmova kasnije, Dunav Film Fest je pokazao da zna da nagradi i uzdržanost i hrabrost da protagonista bude kokoška, što u malom gradu na ušću dve reke nije mala stvar.
