NAFFIT: Vladić dobio nagradu za 1.500 filmova iza kamere

Bina Kulturnog centra na Zlatiboru sinoć je na trenutak pripala čoveku koji celu karijeru stoji iza kamere, ne ispred nje. Na otvaranju trećeg NAFFIT-a, Nacionalnog festivala filma i televizije, ministar kulture Nikola Selaković uručio je nagradu za životno delo snimatelju Radoslavu Vladiću, a crvenim tepihom pre njega prošetali su glumci Petar Božović, Miroslav Lekić, Dragan Petrović Pele i Iva Štrljić. Publika je aplaudirala čoveku čije ime retko stoji na plakatu, iako je njegov potpis, u vidu slike koju je snimio, na više od hiljadu i po naslova domaće produkcije.

Festival, mlad koliko i njegov naziv sugeriše, ove godine se održava od 3. do 6. septembra, sa programom koji se iz Kulturnog centra širi i na Čajetinu, Novu Varoš i Priboj. Ideja mu je jednostavna i, čini se, dugo nedostajala: da se u istoj sedmici prikažu najbolja nagrađena televizijska i filmska ostvarenja domaće produkcije iz protekle godine, i da se pred publiku izvedu ljudi koji su ih napravili, ne samo reditelji i glumci, nego i snimatelji, scenografi, kostimografi. O ovom festivalu do sada nismo pisali, što i samo po sebi govori koliko je institucionalna pažnja prema tim profesijama bila retka.

Vladić je rođen 1952. u Beogradu, završio je Školu za dizajn, a potom i Fakultet dramskih umetnosti, odsek filmske i televizijske kamere. Profesionalno snima od 1970. godine, i tokom pola veka karijere potpisao je fotografiju na preko 1.500 filmskih i televizijskih ostvarenja, među kojima su “Variola vera”, “Lepota poroka” i “Tito i ja”. Poseban, gotovo kuriozitetan detalj njegovog opusa jeste eksperimentalni film “Kuća”, koji se nalazi u zbirci njujorškog Muzeja moderne umetnosti, u programu posvećenom evropskoj avangardnoj kinematografiji.

U tom se detalju, više nego u brojci od 1.500 naslova, vidi zašto ova nagrada nije puka formalnost. Snimatelj je po prirodi posla anoniman autor: njegov rukopis se prepoznaje u svetlu, u kadru, u atmosferi kadra, ali retko u odjavnoj špici koju gledalac zapamti. Selaković je na otvaranju istakao da Srbija ima ozbiljnu filmsku i televizijsku produkciju, najveću na prostoru bivše Jugoslavije, ali da do sada nije imala svoj festival, i dodao je da ga posebno raduje što NAFFIT ove godine okuplja znatno veći broj inostranih gostiju i domaćih filmskih poslenika. To je institucionalno objašnjenje zašto festival postoji. Vladićev govor je bio objašnjenje zašto nagrada za snimatelja ima smisla.

Primajući priznanje, nije počeo od sebe.

Prirodno je osvrnuti se unazad i podsetiti se ko je sve pomagao u snimanju i ko je sve doprineo konačnoj slici. To su, na prvom mestu, scenografi i kostimografi, kao najvažniji saradnici direktora fotografije, bez kojih ne bi bilo dobre slike.

Nabrojao je i rasvetljivače, scenske majstore, ceo sektor kamere, i poručio da nagradu ne doživljava kao ličnu. “Svi su oni doprineli ovoj nagradi i dobroj slici koju sam snimao. Zato im veliko hvala, ovo priznanje svakako delom pripada i njima, a ne samo meni”, rekao je. Ta rečenica je, u stvari, kratak manifest cele struke: slika u filmu nikad nije delo jednog čoveka, ma čije ime stajalo na nagradi, a festival poput NAFFIT-a ima smisla upravo onda kad tu deljenu zaslugu izvede na binu, umesto da je ostavi u odjavnoj špici.

Govor je završio zahvalnošću publici što je došla u velikom broju na otvaranje i, kako je rekao, “voli film”, a potom i zdravicom: “Živeli!” Posle pedeset šest godina iza kamere, dovoljno je bilo tih šest slova da se čovek koji je gradio tuđe kadrove na trenutak nađe u sopstvenom.