Vladičin Han: prva „Oj Moravo“ okrunila Ristićev orkestar

Dok je poslednji ton trube utihnuo nad obalom Južne Morave, uveče u subotu, Bojan Krstić je izgovorio rečenicu koja bolje od bilo kog rezultata objašnjava zašto Vladičin Han uopšte pravi sopstveno trubačko takmičenje.

„U mojoj porodici sviram ja, svirao je otac, pradeda, deda. Mora truba da se nasledi, u porodici svi sviramo, i svi živimo od tog instrumenta, jer nam je truba mnogo važna“, rekao je Krstić za RTS.

Krstić je jedan od šest majstora trube koje je ovaj grad dao Guči i svetu, i upravo je on, zajedno sa Bojanom Ristićem, zatvorio veče sopstvenim solističkim nastupom, pre nego što je binu preuzeo Radiša Trajković Đani.

Prvo izdanje takmičenja trubačkih orkestara „Oj Moravo“ održano je u Vladičinom Hanu u subotu, 5. septembra, u organizaciji Centra za kulturu i pod pokroviteljstvom opštine. U konkurenciju se prijavilo pet orkestara, a stručni žiri je nagrade podelio jasno: prvo mesto i 250.000 dinara pripali su Orkestru Stefana Ristića iz Vladičinog Hana, drugo mesto i 150.000 dinara orkestru „Složna braća“, takođe iz Hana, dok je treće mesto i 100.000 dinara odneo Orkestar Marjana Krstića iz obližnjeg Zagužanja. Takmičili su se i orkestri Darka Ivanovića i Milana Miće Petrovića, oba iz Vladičinog Hana. Nagrade je uručio predsednik opštine Goran Mladenović.

Ideja da grad dobije sopstveni trubački praznik nije nikla juče. Pokrenuo ju je Bojan Ristić, poznat i po nadimku Čarapa, jedan od šest majstora trube koje Vladičin Han broji u svojoj istoriji, uz Junuza Ismailovića, Bobana Markovića, Slobodana Salijevića, Stojana Krstića i Bojana Krstića. To je društvo koje decenijama šalje orkestre u Guču i vraća ih sa priznanjima, a „Oj Moravo“ je zamišljena kao mesto gde se ta tradicija slavi kod kuće, pre nego što mladi orkestri uopšte krenu na taj put.

Tu je i suštinska razlika prema Guči, koju je manifestacija svesno izbegla da kopira. Dragačevski sabor je nacionalna i svetska pozornica, sa istorijom dužom od pola veka i konkurencijom koja dolazi iz cele zemlje. „Oj Moravo“ je nešto skromnije i, čini se, pametnije postavljeno: lokalno takmičenje čiji je zadatak da neguje ono što već postoji, a ne da se meri sa velikima. Direktor Centra za kulturu Časlav Mladenović je tu razliku formulisao gotovo kao program manifestacije.

„Guča je mesto koje je proslavilo trubu, ali Han ništa manje ne zaostaje za Gučom, tako da iz pijeteta prema trubačima koji su potekli iz ovog kraja mi organizujemo ovo takmičenje“, naveo je Mladenović.

Pijetet, a ne konkurencija, je reč koja ovde nosi težinu, i ona se oseća i u tome kako je žiri pristupio ocenjivanju. Predsednik žirija Vladica Vasić, profesor trube u Muzičkoj školi u Vranju, postavio je kriterijum koji zvuči kao estetska deklaracija, ne kao sudijsko uputstvo.

„Svaki orkestar je najbolji za sebe, to jeste tačno. Ali najvažnije je ta interpretacija koju će oni da izvedu, kako će da je izvedu, na koji način. Nijedna nije ista, naravno da treba da postoji najbolja, ali najbolja je ona koji dodirne celu publiku, a ne samo orkestar koji je izvođač“, rekao je Vasić.

To je merilo koje se teško svodi na brojčanu ocenu, i upravo zato deluje verodostojno u malom gradu gde svi znaju sve orkestre napamet. S druge strane bine stoji generacija koja tek gradi ime, poput Milana Miće Petrovića, čiji je nastup u takmičenju bio i najava sopstvene ambicije: „Cilj je moj uvek uspeh, trud, meni je trud važan. Želim da se isplati, jer stvarno ulažem u sebe i u svoj orkestar da zvučimo fenomenalno i da budemo najbolji od svih“, rekao je Petrović. Bojan Ristić je tu istu ambiciju sažeo iz perspektive nekoga ko je taj put već prešao, sa Guče do sveta: „Vladičin Han je svima nama dao krila da odavde odletimo, da odemo u Guču, u ceo svet i mislim da Vladičin Han ovo zaslužuje, da svi majstori trube, a imamo ih šest, slave trube“, naveo je Ristić.

Rezultati prve večeri, međutim, pokazuju koliko je manifestacija za sada okrenuta prema unutra. Prva dva mesta ostala su u samom Vladičinom Hanu, treće je otišlo tek do susednog Zagužanja, a nijedan od pet orkestara nije stigao izvan tog uskog kruga. To nije zamerka: prvo izdanje i ne treba da bude regionalni spektakl. Ali pokazuje da je „Oj Moravo“ za sada slavlje sopstvenog dvorišta, pre nego smotra šireg juga Srbije. Da li će sledeća izdanja proširiti konkurenciju ili ostati kućna proslava, ostaje otvoreno pitanje, a organizatori su već najavili da manifestacije neće biti samo jedna.

Kao prvo izdanje bilo čega, „Oj Moravo“ nosi svu nesigurnost početka: program koji tek treba da nađe svoj oblik, publiku koja tek treba da naraste. Ali ono što već ima jeste retkost. Grad koji, umesto da čeka da ga neko drugi prepozna po trubi, sam sebi organizuje razlog da tu tradiciju proslavi naglas, jednom godišnje, uz reku.