Bitef pod sloganom „Usudi se da saznaš”: sedam zemalja

Festival koji je decenijama umeo da nas dovede u nelagodu ove jeseni nas, čini se, već svojim sloganom poziva da u tu nelagodu zakoračimo svesno. „Usudi se da saznaš”, glasi naslov pod kojim će se 59. Bitef odvijati od 14. do 20. septembra, a u njemu se čuje i poziv i blaga pretnja, jer saznanje na pozorišnim daskama retko kad ostavi gledaoca onakvim kakav je ušao u salu.

Program je u Narodnom pozorištu, na konferenciji održanoj 23. juna, predstavio selektor Spasoje Ž. Milovanović, čovek koji je, po sopstvenom svedočenju, pregledao osamdeset sedam domaćih i stranih ostvarenja da bi izdvojio šačicu naslova za glavni program. Iz tog sita izašle su predstave iz sedam zemalja: Argentine, Libana, Slovenije, Crne Gore, Portugala, Italije i Srbije. Geografija koja se ne pretvara da je neutralna, jer okuplja scene kojima je, svakoj na svoj način, tema kako se danas uopšte sme misliti naglas.

Da Bitef i ove godine bira rizik pre udobnosti, govori i jedan podatak koji se obično prešuti. Berlinski kolektiv Gob Squad, britansko-nemačka grupa poznata po izvedbama na granici performansa i medijske igre, odbio je poziv za učešće. Zbog toga je za sada potvrđeno šest predstava, dok se sedma još očekuje i nije finalizovana, pa je preciznije reći da nas u glavnom programu čeka šest do sedam naslova nego povući kategoričnu crtu.

Koliko jedan slogan obavezuje program?

Slogani su na festivalima često ukras, parola koja se zaboravi čim se ugase svetla na konferenciji za novinare. „Usudi se da saznaš” ipak nosi nešto od onog starog bitefovskog naboja, iz vremena kada je ovaj festival u Beograd donosio imena koja drugde u regionu nisu imala gde da se vide. Pitanje koje sada visi u vazduhu jeste da li će izabrane predstave taj naslov nositi kao obavezu ili kao etiketu.

Sastav od sedam zemalja sugeriše da selekcija ne traži zajednički estetski imenitelj, nego zajedničko stanje duha. Argentinska i libanska scena dolaze iz konteksta u kojima je sama mogućnost javnog govora politička činjenica, slovenačka, crnogorska i srpska iz post-jugoslovenskog prostora u kojem se pozorište i dalje rve sa sopstvenom istorijom, a portugalska i italijanska iz zapadnoevropske tradicije koja eksperiment odavno pripitomljava u instituciju. Ako Milovanović uspe da te glasove postavi u dijalog, a ne u puko nizanje gostovanja, slogan će biti zaslužen.

Šta nam program govori o kulturnoj politici grada?

Brojka od dvadeset sedam miliona dinara iz gradskog budžeta nije velika za festival ovog ranga, ali nije ni simbolična. Ona pozorište smešta u onu osetljivu zonu u kojoj se umetnička sloboda i institucionalna zavisnost stalno mere jedna o drugu. Bitef je istorijski bio mesto gde se ta tenzija nije skrivala, nego se izvodila na sceni, i deo njegove vrednosti uvek je bio u tome što je primao i ono što ga je dovodilo u nelagodu pred sopstvenim finansijerom.

Odbijenica Gob Squada podseća da poziv nije isto što i dolazak, i da se program festivala uvek piše i onim što je izostalo. Ostaje da se vidi hoće li sedma predstava popuniti to mesto naslovom koji nosi istu meru rizika, ili će selekcija ostati na šest izvođenja koja sama treba da odbrane obećanje iz slogana. Septembar nije daleko, a Trg republike će, kao i toliko puta dosad, biti mesto gde se meri koliko smo se zaista usudili da saznamo.

Da li je vama Bitef i danas festival koji vredi rizika, ili je odavno postao tek još jedna stavka u kulturnom kalendaru grada?