Vebov teleskop snimio promene na prstenovima Harikla
Prstenovi kentaura Harikla promenili su se za samo nekoliko godina, pokazuje novo istraživanje u časopisu Science Advances: unutrašnji je gušći, spoljašnji znatno slabiji.
Svemirski teleskop Džejms Veb (JWST) je 18. oktobra 2022. snimio zvezdanu okultaciju kentaura Harikla, malog tela u Sunčevom sistemu koje ima sopstveni sistem od dva prstena. Rad objavljen 9. septembra 2026. u časopisu Science Advances pokazuje da su se ti prstenovi promenili za svega nekoliko godina: unutrašnji je postao gušći, a spoljašnji znatno slabiji. Reč je i o prvoj zvezdanoj okultaciji koja je unapred planirana i uspešno posmatrana baš ovim teleskopom. Istraživanje je vodio Institut za astrofiziku Andaluzije (IAA-CSIC).
Hariklo je najveći poznati kentaur, telo koje kruži između Saturna i Urana, poluprečnika oko 125 kilometara, dakle prečnika oko 250 kilometara. Izvori se razilaze oko toga koliko je udaljen: Pariska opservatorija navodi da je od Zemlje udaljen oko dve milijarde kilometara, dok agencija SINC piše da je oko 17 astronomskih jedinica od Sunca. Dva uska prstena oko Harikla otkrivena su 2013. godine, kada je zemaljsko posmatranje zvezdane okultacije prvi put pokazalo da prstenovi nisu isključivo osobina velikih planeta poput Jupitera i Saturna. Prstenovi, označeni C1R i C2R, nalaze se na oko 390 i 405 kilometara od centra tela, a širine su im svega nekoliko kilometara.
Posmatranje iz 2022. rađeno je u bliskom infracrvenom delu spektra, do oko pet mikrometara, dok se relativna brzina Harikla i teleskopa kretala oko 2,5 kilometra u sekundi. Da bi se okultacija uopšte predvidela, trebalo je znati sa izuzetnom preciznošću putanju Harikla, položaj zvezde i sopstvenu trajektoriju JWST. To objašnjava Judžel Kilič, postdoktorand na IAA-CSIC i koautor rada:
Postizanje ovoga zahtevalo je poznavanje, sa izuzetnom preciznošću, orbite Harikla, položaja zvezde, zahvaljujući ESA-inoj misiji Gaia, i putanje samog JWST oko Lagranžove tačke L2, regiona svemira udaljenog oko 1,5 miliona kilometara od Zemlje, u pravcu suprotnom od Sunca. JWST prati orbitu oko tog regiona koja zahteva periodične korekcije putem manevara održavanja pozicije.
Prema merenjima, opacitet unutrašnjeg prstena C1R porastao je za oko 50 odsto u odnosu na ranija merenja, dok je opacitet spoljašnjeg prstena C2R pao za oko 60 odsto u poređenju sa 2017. godinom. Položaji oba prstena ostali su praktično nepromenjeni, menjala se samo količina materijala koji zaklanja svetlost zvezde.
Pablo Santos Sanz, istraživač IAA-CSIC i vodeći autor rada, rekao je u saopštenju instituta:
Naši rezultati nas teraju da preispitamo kako oni nastaju, kako se razvijaju i koji mehanizmi održavaju njihovu stabilnost.
Fizičko poreklo promena ostaje otvoreno pitanje. Kod unutrašnjeg prstena istraživači pominju moguće dopunjavanje materijala ili dinamičko prestrojavanje čestica, dok se kod spoljašnjeg navode gubitak materijala, mogućnost da je reč o prolaznoj pojavi, ili to da izmerena neprozirnost zavisi od talasne dužine na kojoj se posmatra. Na radu su, pored IAA-CSIC, radili i timovi iz Francuske, uključujući Parisku opservatoriju, CNRS i Sorbonu, kao i istraživači iz Brazila, Mađarske i Sjedinjenih Američkih Država.
Studija ne utvrđuje sa sigurnošću da li su promene na prstenovima Harikla trajna evolucija sistema ili su posledica toga što je JWST posmatrao na drugačijoj talasnoj dužini od ranijih, zemaljskih merenja. Autori navode da će tek buduće okultacije, posebno one posmatrane u vidljivom delu spektra, pokazati da li se promene nastavljaju i da li je reč o stvarnoj evoluciji prstenova ili o efektu zavisnom od talasne dužine.
