Habl i Veb otkrili 27 tela iza Neptuna, najmanje 5 km
Habl i Veb prvi put su zajedno posmatrali transneptunska tela i otkrili 27 novih, najmanje prečnika 5 kilometara. Boja malih tela čuva trag vremena nastanka Sunčevog sistema.
Naučnici su prvi put upotrebili zajedno Habl i Vebov svemirski teleskop da posmatraju transneptunska tela, sićušna ledena tela koja kruže oko Sunca iza orbite Neptuna. Dva rada sa rezultatima objavljena su u utorak, 8. septembra 2026, u časopisu The Astronomical Journal, a NASA je istog dana izdala saopštenje iz centra Godard u Grinbeltu, savezna država Merilend. Otkriveno je 27 novih, slabih transneptunskih tela, a najmanje od njih ima prečnik od svega oko 5 kilometara, odnosno tri milje, što je oko pet puta manje od granice koju danas dostižu najosetljiviji teleskopi na tlu Zemlje.
Habl posmatra Sunčev sistem decenijama unazad. Ranije je otkrio mesec oko patuljaste planete Makemake i nekoliko novih meseci oko Plutona, posmatranja koja su NASA-i pomogla da isplanira prolet sonde Nju Horajzons pored Plutona i dalje u Kojperov pojas, prstenastu oblast ledenih tela u kojoj se, pored Plutona, nalazi većina poznatih patuljastih planeta i deo kometa. Portal je ranije pisao i o drugom Hablovom nalazu u našem Sunčevom sistemu, dekagonu oko južnog pola Saturna. Sada mu se, po prvi put u ovakvom istraživanju, pridružio i Vebov teleskop, koji posmatra u infracrvenom spektru, dok Habl radi u vidljivoj svetlosti.
Timove istraživača predvodile su doktorandkinje Anastasija Morgan sa Univerziteta Severne Arizone u Flagstafu i Marijel Eduardo sa Univerziteta Viktorija u Kanadi, uz učešće Nacionalnog istraživačkog saveta Kanade i koautora Dejvida Trilinga, takođe sa Univerziteta Severne Arizone. Oba teleskopa su isti deo neba posmatrala istovremeno, a istraživači su iz snimaka izračunali boju, veličinu i putanju svakog pronađenog tela. Analizirane su dve populacije, dinamički hladna tela na skoro kružnim putanjama u ravni Sunčevog sistema, i dinamički topla tela, nastala nekada između Urana i Neptuna pa izgurana dalje kada su se gasoviti divovi selili u ranoj istoriji Sunčevog sistema.
Zašto mala tela ne nose tragove sudara?
Pre ovih posmatranja, astronomi su pretpostavljali da su mala transneptunska tela iz obe populacije prošla kroz mnogo sudara, dovoljno da im to promeni površinu u odnosu na veća tela iste vrste. Merenja to nisu potvrdila, boje malih tela prate iste odnose kao kod krupnijih tela iz iste porodice.
Mogli biste da zamislite scenario u kome bi udaranje i lomljenje promenili sastav površine, pa biste onda videli drugačiju boju površine kod sićušnih transneptunskih tela u poređenju sa njihovom krupnijom braćom i sestrama. Zato je zaista zanimljivo videti da najmanji objekti nekako pamte i čuvaju istoriju svog nastanka.
Rekla je Anastasija Morgan, doktorandkinja na Univerzitetu Severne Arizone, u saopštenju NASA. Koautor Dejvid Triling dodaje da „ova dinamički topla transneptunska tela zadržavaju trag mesta na kome su rođena, iako su im putanje od tada ispremetane.”
Dve populacije, ista raspodela veličina
Drugi rad, koji je vodila Marijel Eduardo, bavio se brojem tela svake veličine. Pokazalo se da su raspodele veličina kod obe populacije, i tople i hladne, iznenađujuće slične, iako su istraživači, na osnovu pojedinih modela nastanka planeta, očekivali više sitnih tela nego što su ih Habl i Veb zapravo pronašli.
Veoma je zanimljivo što proces nastanka planetezimala na kraju daje istu raspodelu veličina i za hladnu i za toplu populaciju, iako su nastale u različitim oblastima ranog Sunčevog sistema.
Rekla je Marijel Eduardo, doktorandkinja na Univerzitetu Viktorija u Kanadi, u saopštenju NASA. Jedno od 27 otkrivenih tela je toliko slabo da ga NASA u saopštenju poredi sa prizorom malog roja svitaca na Mesecu, gledanog golim okom sa Zemlje, mera koliko je posmatranje na granici mogućeg čak i za Habl i Veb zajedno.
Istraživanje ostaje ograničeno na uzorak od 27 tela iz jednog dela neba, pa raspodela boja i veličina ne mora da važi za ceo Kojperov pojas. Zašto sitna tela ne pokazuju očekivane tragove sudara i dalje nije razjašnjeno, moguće je da je sudara bilo manje nego što se pretpostavljalo, ili da tela na neki način čuvaju izvorni sastav uprkos udarima, a autori oba rada kažu da je pitanje otvoreno za dalja istraživanja.
