Venera progutala svoj mesec, tvrdi Stiven Kejn

Univerzitet Kalifornije u Riversajdu objavio je 15. i 16. septembra saopštenje o studiji astrofizičara Stivena R. Kejna, prema kojoj je Venera možda nekada imala mesec, ali ga je sopstvenom gravitacijom uništila, bez ikakvog spoljašnjeg sudara. Rad pod naslovom “Tidal Demise: The Evolution and Fate of a Hypothetical Venus Moon” objavljen je u časopisu The Astrophysical Journal, u tomu 1009, broju 1, na strani 31, pošto je početkom septembra prvo bio postavljen na server arXiv. Koautori Kejna su Frank Selsis i Žeremi Lekont sa Univerziteta u Bordou i Šon N. Rejmond, takođe sa tog univerziteta.

Zašto Venera, planeta slična Zemlji po veličini, masi i strukturi, nema nijedan prirodni satelit, decenijama je otvoreno pitanje u planetarnoj nauci. Dosadašnja objašnjenja su se uglavnom kretala između dve mogućnosti: da je Venera nekada imala mesec koji je kasnije uništen masivnim udarom, ili da nikada nije doživela sudar koji bi takav mesec uopšte stvorio. Kejnova studija nudi treću putanju, u kojoj mesec nestaje bez ikakve katastrofe, samo usled kombinacije Venerine gravitacije i njene rotacije.

“Moja studija pokazuje da Veneri nije bila potrebna katastrofa da stigne do onoga što danas vidimo. Ispostavilo se da je gravitacija same planete, u kombinaciji sa brzinom njene rotacije, prirodno izazvala urušavanje meseca u nju”, rekao je Kejn u saopštenju univerziteta, koje prenosi ScienceDaily.

Tim je u računarski model uneo brzinu rotacije Venere, masu zamišljenog meseca, njegovu udaljenost od planete i unutrašnje plimsko trenje, pa je pokrenuo simulacije koje su pokrivale 4,5 milijardi godina, otprilike koliko je star čitav Sunčev sistem. Testirane su mase od pola do deset puta veće od mase Zemljinog Meseca. Rad je najpre postavljen na arXiv 2. septembra, kada prema navodima phys.org još nije prošao recenziju, pre nego što je verzija sa brojem toma i strane objavljena u samom časopisu.

Zašto se mesec urušio umesto da se udalji

Venera se jednom okrene oko sopstvene ose za oko 243 zemaljska dana, sporije nego što joj treba da obiđe Sunce, čija je orbita duga 225 dana. Kod Zemlje je odnos suprotan: naša planeta se okrene za oko 24 sata, deo te energije rotacije prenosi se na Mesec i on se od nas polako udaljava, oko četiri centimetra godišnje. Kod Venere je, prema modelu, matematika obrnuta.

“Mesec prenosi ugaoni moment ka unutra, umesto ka spolja. To izaziva katastrofalni kolaps orbite meseca”, rekao je Kejn za EarthSky.

Mesec bi se, prema modelu, raspao kada bi dostigao takozvanu Rošovu granicu, oko 9.321 milju, odnosno oko 15.000 kilometara iznad površine Venere. Tu bi gravitacija planete nadjačala sopstvenu gravitaciju meseca i rastrgla ga.

Koliko dugo bi takav mesec mogao da preživi, zavisilo je najviše od njegove mase i početne brzine Venerine rotacije. Ako je Venera posle eventualnog sudara koji je stvorio mesec imala dan kraći od oko 12 sati, mesec mase slične našem mogao je da opstane milijardama godina. Ako se planeta okretala sporije, uništenje je, prema modelu, nastupalo između 30 miliona i 1,7 milijarde godina od nastanka meseca. Prema sajtu EarthSky, koji je razgovarao sa Kejnom, mesec upola lakši od Zemljinog trajao bi oko 1,7 milijardi godina, a dvostruko teži samo oko 30 miliona godina. Ako je nastao rano u istoriji Sunčevog sistema, Venera bi ga, prema tom scenariju, izgubila pre oko 2,5 milijarde godina.

Direktan dokaz bi bilo teško pronaći. Oko 80 odsto površine Venere ima približno istu starost, što naučnici tumače kao trag velikog preoblikovanja površine pre otprilike milijardu godina, koje je moglo izbrisati veći deo starijih geoloških tragova, uključujući i eventualne posledice pada meseca.

“Izuzetno je teško testirati ovu ideju jer iza sebe nije ostalo gotovo ništa”, rekao je za EarthSky Pol Bern, planetolog sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, koji nije učestvovao u studiji.

Kejn smatra da bi tragovi mogli ostati duboko u unutrašnjosti planete, slično strukturama koje su seizmološka merenja pronašla duboko ispod površine Zemlje i koje se povezuju sa sudarom iz kog je nastao naš Mesec. Uporedivo merenje na Veneri, koje bi zahtevalo sondu sa seizmometrom na samoj površini, za sada ne postoji.

O Veneri smo nedavno pisali i povodom njene trenutne sjajnosti na nebu, planeta je najsjajnija 18. septembra, a sledeći put će toliko sjajna biti tek 2028.

Studija ne dokazuje da je Venera ikada zaista imala mesec, niti to tvrdi njen autor. Simulacije pokazuju samo da bi, ukoliko je mesec postojao, njegov nestanak bio moguć bez spoljašnjeg sudara, isključivo usled kombinacije Venerine gravitacije i spore rotacije planete. Da li je takav mesec ikada zaista postojao, i da li bi njegov nestanak mogao da objasni zbog čega je Venera danas vrelo i negostoljubivo mesto umesto potencijalno nastanjive planete, ostaje otvoreno pitanje na koje trenutni podaci ne daju odgovor.