Bageri ruše kuće na Gazivodama, o Kosovu ćute svi
Dok radnici na severu Kosova ruše srpske kuće na obali Gazivoda, izostaje snažna reakcija Beograda, a kritičari podsećaju na Vučićevo nekadašnje „ne dam Gazivode” i ćutanje opozicije.
- Priština je izvela rušenje 11 objekata, srpskih kuća i vikendica, na obali jezera Gazivode, uz obrazloženje da je reč o bespravnoj gradnji.
- Snažne reakcije vrha vlasti u Beogradu nije bilo, pa je sam izostanak odgovora postao predmet javne kritike.
- Kritičari podsećaju na raniju Vučićevu poruku iz Zubinog Potoka da neće dati Gazivode.
- Deo analitičara ukazuje da o Kosovu ćuti i opozicija, a ne samo vlast.
Radnici na severu Kosova srušili su ove nedelje 11 objekata, srpskih kuća i vikendica, na obali jezera Gazivode, uz obrazloženje da je reč o bespravnoj gradnji. Priština taj potez predstavlja kao rutinsku administrativnu meru, dok vlasnici, uglavnom kosovski Srbi, u njemu vide udar na srpsku imovinu oko strateškog jezera.
Ono što je uklanjanje vikendica pretvorilo u političku temu nije samo broj srušenih objekata, već tišina koja je usledila iz Beograda. Snažne reakcije vrha vlasti, kakva se posle ranijih najava mogla očekivati, nije bilo, pa je izostanak odgovora sam po sebi postao predmet javne kritike i u provladinim i u opozicionim krugovima.
Kritičari podsećaju na scenu od pre nekoliko godina, kada je predsednik Aleksandar Vučić u Zubinom Potoku, pred okupljenim meštanima, poručio da neće dati Gazivode i dodao da ga zbog toga slobodno smene. Ta rečenica, izgovorena u trenutku zaoštravanja oko severa, danas se vraća kao merilo između onoga što je tada obećano i onoga što se na obali jezera sada zaista dešava.
Zašto vlast ćuti kad bageri stignu?
Odbrana koju nudi vrh vlasti svodi se na ocenu da je svaka oštra reakcija upravo ono što Priština želi, jer podiže tenzije i daje povod za dalje poteze na severu. Po toj logici, uzdržanost je taktika, a ne slabost, i deo je šireg nastojanja da se izbegne otvoreni sukob dok traje dijalog sa Briselom.
Problem je što se ista uzdržanost teško poklapa sa tonom ranijih poruka, u kojima Gazivode nisu bile administrativno pitanje nego povučena crvena linija. Jezero je ključni izvor vode i energije za širu oblast, a svaka odluka o imovini na njegovim obalama nosi težinu veću od površine parcela. Zato se rušenje 11 objekata čita kao proba, ne kao kraj, a pitanje ko kontroliše priobalje ostaje otvoreno i posle poslednjeg bagera.
Za građane sa severa Kosova posledica je konkretna. U trenutku kada im mašine ruše imovinu, u Beogradu izostaje glasan zastupnik njihovog interesa, a spor oko vikendica premešta se na teren sudova, međunarodnih institucija i diplomatskih saopštenja, daleko od političke pozornice na kojoj se o Gazivodama nekada govorilo najglasnije.
I opozicija bira obazrivost
Deo analitičara upozorava da tišina nije rezervisana samo za vlast. Opozicija, koja inače ne propušta priliku da kritikuje gotovo svaki potez režima, oko Kosova bira obazrivost, pa i ćutanje. Kosovo je za srpsku politiku decenijama tema na kojoj se lako gubi, a teško dobija, i to delimično objašnjava zašto se i vlast i njeni protivnici u ovom slučaju drže po strani.
Ta uzajamna suzdržanost stvara utisak prećutnog konsenzusa da se sever Kosova ostavlja izvan dnevnopolitičke borbe. Vlast time izbegava optužbe da diže tenzije, opozicija izbegava rizik da bude proglašena neodgovornom, a jedini koji ostaju bez glasa jesu upravo ljudi čije su kuće srušene. Između nekadašnjeg „ne dam Gazivode” i sadašnjeg muka zjapi prostor koji nijedna strana ne popunjava.
Ako je pre nekoliko godina Gazivode bilo pitanje na kojem se rušila i podizala politička sudbina, kako to da danas, dok bageri rade, o njemu podjednako ćute i oni na vlasti i oni koji je osporavaju?
