Arapske države osudile Iran, SAD oborile dva drona

Posle noći u kojoj su iranske rakete pale na Kuvajt i Bahrein, a Vašington uzvratio udarom na radarske lokacije, težište događaja prebacilo se sa bojišta na diplomatski kanal. U subotu, sedmog juna, američke snage oborile su dva iranska drona iznad moreuza Hormuz, najužeg dela koridora kroz koji prolazi petina svetske nafte, uz obrazloženje da su letelice pretile međunarodnom pomorskom saobraćaju. Za Srbiju, koja gorivo uvozi po cenama vezanim za stabilnost tog koridora, svaki novi incident na Hormuzu nije apstraktna geopolitička realnost nego stavka na pumpi.

Za razliku od prethodne noći, kada je dominirala razmena vatre, sedmi jun obeležila je regionalna osuda. Centralna komanda američke vojske saopštila je da su dva drona oborena dok su se približavala plovnim putevima, bez prijavljenih žrtava. U isto vreme, Kuvajt je objavio da je njegova protivvazdušna odbrana otkrila i presrela 30 balističkih raketa i dronova, od čega čak 13 balističkih raketa unutar kuvajtskog vazdušnog prostora. Ovaj broj, do sada najveći koji je jedna zaliva država saopštila, pomerio je težinu krize sa pojedinačnih udara na širi obrazac napada na suverene zemlje koje nisu strana u sukobu.

Zašto je arapska osuda Irana ovog puta drugačija?

Reakcija nije došla samo od pogođenih zemalja. Ujedinjeni Arapski Emirati prvi su napade označili kao flagrantno kršenje suvereniteta Kuvajta i Bahreina, posle čega je usledio koordinisani niz saopštenja iz arapskih prestonica. Saudijska Arabija, Katar, Egipat i Jordan osudili su udare kao ozbiljnu eskalaciju koja preti bezbednosti čitavog Zaliva i šireg Bliskog istoka. Generalni sekretar Saveta za saradnju zemalja Zaliva (GCC) Džasem Mohamed Albudaivi upozorio je na opasne iranske agresivne prakse i pozvao na njihov hitan prestanak.

Težina ove reakcije leži u tome što je došla od bloka koji je decenijama nastojao da balansira između Teherana i Vašingtona. Savetnik predsednika UAE Anvar Garges sažeto je objasnio logiku zajedničkog odgovora: bezbednost arapskih država Zaliva je međusobno povezana, a njihovi interesi su zajednički. Kada Emirati, Saudijci, Katar i Egipat istog dana imenuju Iran kao stranu koja je prešla granicu, to više nije izolovan protest pogođene zemlje nego nastojanje da se uspostavi jedinstven regionalni front i da se Teheranu poruči da napad na jednu prestonicu Zaliva tretiraju kao napad na sve.

Ima li još prostora za diplomatski kanal?

Uprkos osudi, posrednički napori nisu zamrli. Komandant libanske vojske otputovao je u Pakistan u vezi sa nastojanjem Islamabada da posreduje između Irana i SAD, što sugeriše da bar deo aktera još veruje u mogućnost spuštanja tenzija pre nego što kriza prerasta u šire bojište. Pakistan, kao zemlja sa otvorenim kanalima i prema Teheranu i prema arapskim prestonicama, pojavljuje se kao jedan od retkih posrednika kome obe strane još donekle veruju.

Pitanje je, međutim, koliko prostora za posredovanje ostaje kada se regionalna osuda pretvori u zvaničnu poziciju šest arapskih država odjednom. Za Beograd, gde se cena barela odmah preliva u troškove uvoza i u inflaciju, svaki dan u kome rakete ne padaju na državne mete jeste dobit. Da li će jedinstven arapski front i pakistansko posredovanje biti dovoljni da zaustave spiralu, ili je osuda samo predah pred sledeći krug udara na Zalivu?