Izrael ne povlači snage iz južnog Libana
Dok Iran tvrdi da dogovor obuhvata i kraj sukoba u Libanu, izraelski ministar odbrane poručuje da se vojska ne povlači, a Netanjahu odbija obavezu o prekidu operacija.
- Izraelski ministar odbrane izjavio je 14. juna da se snage ne povlače iz južnog Libana.
- Netanjahu je odbio da se obaveže na prekid operacija, dok Iran tvrdi da dogovor obuhvata sve frontove uključujući Liban.
- Tramp je ocenio da napad na Bejrut nije trebalo da se dogodi, a Evropska unija traži da se rat završi u celom regionu.
Za Srbiju, koja drži otvoren kanal i prema Vašingtonu i prema akterima na Bliskom istoku, svaka pukotina u krhkom regionalnom dogovoru ima konkretnu cenu: ona se preliva na cene energenata, na bezbednost balkanskih radnika u Zalivu i na ton kojim Brisel govori o miru kao uslovu za sopstvenu stabilnost. Upravo se takva pukotina otvorila ovih dana oko južnog Libana.
Izraelski ministar odbrane saopštio je 14. juna da izraelska vojska ne povlači svoje snage iz južnog Libana, čime je javno demantovao tumačenje da bi najavljeni dogovor automatski značio i kraj operacija na severnom frontu. Premijer Benjamin Netanjahu istog dana odbio je da se obaveže na prekid vojnih akcija u Libanu, zadržavajući za Izrael pravo da odgovori na ono što opisuje kao pretnje sa teritorije pod kontrolom Hezbolaha.
Suprotno tome, iz Teherana stiže potpuno drugačije čitanje istog teksta. Iran tvrdi da postignuti dogovor podrazumeva trajni i trenutni prekid neprijateljstava na svim frontovima, izričito uključujući i Liban. Ta razlika nije nijansa: jedna strana dogovor čita kao završetak rata, druga kao predah u kojem zadržava slobodu delovanja. Geopolitička realnost je da se dva tumačenja istog papira retko mogu pomiriti bez novog kruga pregovora.
Šta je presekao napad na Bejrut?
Tenziju je dodatno pojačao izraelski udar na predgrađe Bejruta 14. juna, kojim je, prema izraelskim navodima, gađan komandni centar Hezbolaha. Napad je doveo u pitanje tezu da su operacije već stale i pokazao koliko je linija između dogovora i nastavka borbi tanka.
Reakcija je stigla i iz Vašingtona. Američki predsednik Donald Tramp ocenio je da napad nije trebalo da se dogodi.
Jutrošnji napad na Bejrut nije trebalo da se dogodi.
Ta rečenica, izgovorena od najbližeg izraelskog saveznika, otvara prostor za pitanje koliko je američka administracija zaista spremna da garantuje primenu dogovora i koliko ima poluga da Izrael zadrži na liniji koju sama smatra prihvatljivom. Diplomatski kanal između Vašingtona i Jerusalima ostaje otvoren, ali poruke koje kroz njega prolaze više nisu usklađene.
Zašto Brisel insistira na celom regionu?
Evropska unija je jasno stavila do znanja da rat mora da se završi i da to znači ceo region, uključujući i Liban, a ne samo pojedinačne frontove na kojima je zatišje trenutno povoljno. Za evropsku perspektivu, parcijalni prekid vatre koji ostavlja južni Liban kao otvorenu tačku nije rešenje nego odloženi problem, jer svaki novi udar može da poništi i ono što je dogovoreno na drugim frontovima.
Brisel ovde govori i u sopstvenom interesu. Produženi sukob na Bliskom istoku znači nove migrantske pritiske, nestabilne cene energije i jačanje aktera koji ne dele evropske bezbednosne prioritete. Za države na evropskoj periferiji, među kojima je i Srbija, to nije apstrakcija nego račun koji se plaća kroz uvozne cene i kroz manje prostora za sopstveni manevar.
Ostaje otvoreno fundamentalno pitanje: može li dogovor opstati ako jedna strana smatra da je rat završen, a druga da samo predahnjuje pre sledećeg udara. Sledećih nekoliko dana, dok lideri G7 raspravljaju i o Iranu i o regionu, pokazaće da li je reč o jednom miru ili o dva različita tumačenja istog papira. A vi, kako čitate ovu razliku: kao tehnički nesporazum ili kao znak da dogovora zapravo još nema?
