Više od desetoro poginulo u Libanu, Netanjahu spori primirje

Za Beograd, koji godinama pažljivo prati svaki potres na Bliskom istoku zbog cena energenata i talasa migracija prema Balkanu, vest sa libanske obale stigla je u najgoroj mogućoj varijanti: primirje koje je objavljeno samo da bi nekoliko sati kasnije bilo dovedeno u pitanje. Više od desetoro ljudi poginulo je 20. juna u izraelskim udarima na Liban tokom noći, satima pošto su svetske agencije prenele da su Izrael i Hezbolah pristali na prekid vatre. Sazov sa terena u suprotnosti je sa slikom diplomatskog uspeha koju je Vašington pokušao da projektuje samo dan ranije.

Američki zvaničnik je 19. juna naveo da su Izrael i Hezbolah pristali na primirje posredstvom Sjedinjenih Država, Katara i Irana, što je trebalo da označi pauzu u obračunu koji već mesecima razara jug Libana. Premijer Izraela Benjamin Netanjahu, međutim, tvrdi da se taj sporazum uopšte ne odnosi na Liban, čime je suštinski osporio osnovni domet objavljenog dogovora. Njegov stav je u direktnoj suprotnosti sa onim što poručuju Teheran i pakistanski premijer Šehbaz Šarif, koji je posredovao u razgovorima i koji insistira da Liban jeste obuhvaćen.

Da li je spor o obuhvatu primirja srž krize?

Jeste, i upravo tu leži opasnost. Ono što se na prvi pogled čini terminološkom razlikom, u stvarnosti određuje da li će oružje ćutati ili grmeti. Ako Izrael smatra da se prekid vatre tiče isključivo drugih frontova, a ne libanskog, onda svaki noćni udar na jug Libana ostaje, iz izraelske vizure, dozvoljen. Iran i pakistanski posrednik tvrde suprotno, pa svaka strana primirje tumači po sopstvenoj meri. Diplomatski kanal koji su otvorile Sjedinjene Države, Katar i Iran time gubi smisao, jer potpisnici ne dele istu definiciju onoga na šta su pristali.

Posledice te neusaglašenosti vide se na terenu. Izrael tvrdi da je Hezbolah prekršio dogovor i lansirao više od pedeset projektila ka izraelskim vojnicima, predstavljajući noćne udare kao odgovor na taj napad. Hezbolah, sa druge strane, poručuje da se primirja pridržava od petka uveče i optužuje Izrael da iznosi lažne navode kako bi opravdao nastavak bombardovanja. Dve verzije događaja ne mogu istovremeno biti tačne, a u odsustvu nezavisne verifikacije na licu mesta, civilno stanovništvo na jugu Libana plaća cenu te kontradikcije.

Šta ovo znači za region i za Evropu?

Za evropske kancelarije, raspad jedva objavljenog primirja znači da se prozor za deeskalaciju zatvara brže nego što su mnogi očekivali. Nestabilan Liban tradicionalno proizvodi nove izbegličke pritiske, a Balkan je već dobro upoznat sa tim kako se takvi talasi kreću kopnenim putevima ka srednjoj Evropi. Brisel je u prethodnim krizama na Bliskom istoku reagovao oprezno, izbegavajući da se otvoreno svrsta, i malo je verovatno da će ovog puta biti drugačije dok se ne razjasni ko zapravo poštuje, a ko krši dogovor.

Postoji i šira geopolitička realnost. Činjenica da su Iran i Katar sedeli za istim stolom sa američkim posrednicima govori o tome koliko je mreža aktera oko Libana postala složena. Kada se tako sastavljen sporazum osporava već prvog jutra, poverenje u sam mehanizam posredovanja trpi udarac koji se ne popravlja lako. Pakistanski premijer Šehbaz Šarif, koji je uložio sopstveni politički kredibilitet u te razgovore, sada se nalazi u poziciji da brani dogovor koji jedna strana otvoreno odbacuje.

Ostaje pitanje koje bi svaki čitalac u Beogradu trebalo da postavi: ako primirje može da padne istog dana kada je objavljeno, koliko vredi reč velikih sila kada se sukob vodi na tuđem tlu?