Liban i Izrael u Vašingtonu: peta runda pregovora

Za Beograd, koji godinama balansira između partnerstva sa Vašingtonom i sopstvene mreže odnosa na Bliskom istoku, libansko-izraelski pregovori koji su u sredu počeli u američkoj prestonici nisu udaljena tema, jer svaki pomak u arhitekturi primirja na Mediteranu menja i okvir u kojem male zemlje poput Srbije računaju svoje energetske i diplomatske poteze. Peta runda razgovora, zakazana za period od 23. do 25. juna, prvi put otvoreno spaja dva koloseka koja su do sada tekla odvojeno, politički i vojni, i upravo ta sinteza čini ovaj susret važnijim od prethodnih.

Razgovori u Vašingtonu dogovoreni su posle telefonskog poziva državnog sekretara Marka Rubija libanskom predsedniku Džozefu Aunu, u kojem je američka strana ponovila dve poruke koje već mesecima čine okosnicu njene politike prema Libanu. Prva je insistiranje na razoružanju Hezbolaha, šiitskog pokreta koji i dalje raspolaže sopstvenim arsenalom uprkos prethodnim sporazumima. Druga je podrška suverenoj libanskoj državi i njenoj vojsci kao jedinoj legitimnoj oružanoj sili na teritoriji zemlje. Spajanje političkog pregovaračkog stola sa vojnim aranžmanima o povlačenju trupa pokazuje da Vašington ovog puta želi da poveže obećanja sa konkretnim koracima na terenu.

Šta donosi spajanje političkog i vojnog koloseka?

Iz prethodnih rundi proistekao je koncept pilot-zona, ograničenih područja iz kojih bi se izraelske trupe postupno povukle, a kontrolu nad njima preuzela libanska vojska. Model je zamišljen kao test poverenja, jer omogućava da se sporni prostor demilitarizuje korak po korak, bez jednokratnog povlačenja koje nijedna strana ne želi da prihvati bez garancija. Politički kolosek treba da definiše ko i kako garantuje stabilnost tih zona, dok vojni kolosek precizira raspored, redosled i nadzor nad povlačenjem.

Problem je u tome što se ova konstrukcija gradi na temelju koji se ljulja. Izrael je jasno poručio da zadržava snage u bezbednosnoj zoni unutar Libana uprkos dogovorima o prekidu vatre, što libanska strana doživljava kao trajno kršenje suvereniteta. Sa druge strane, razoružanje Hezbolaha ostaje pitanje na koje libanska država nema laku odgovornost, jer pokret deluje i kao politički akter i kao paravojna struktura sa sopstvenom logikom. Pregovarači u Vašingtonu tako pokušavaju da naprave sporazum o povlačenju u trenutku kada obe strane otvoreno sumnjaju u namere one druge.

Koliko je primirje zaista izdržljivo?

Najnoviji događaji na terenu pokazuju koliko je linija između razgovora i sukoba tanka. Primirje je ostalo krhko posle novih izraelskih napada na jug Libana, u kojima je, prema dostupnim podacima, od ponoći stradalo najmanje 47 ljudi. Reč je o tipu eskalacije koji prati gotovo svaku diplomatsku rundu, jer obe strane nastoje da za pregovarački sto stignu sa što jačom pozicijom na terenu. Žrtve na jugu Libana nisu samo tragična pozadina razgovora, one su i poruka da nijedan dogovor postignut u Vašingtonu neće biti sproveden bez nadzora i bez spremnosti garanta da reaguje kada primirje popusti.

Za evropsku perspektivu, a posredno i za Srbiju, ključno je pitanje da li će se ovog puta američka diplomatija zadovoljiti načelnim dogovorom ili će insistirati na merljivim koracima, jer od toga zavisi da li Mediteran ulazi u period smirivanja ili u još jedan ciklus odloženog sukoba. Tri dana razgovora u Vašingtonu daće prvi pravi pokazatelj. Šta mislite, može li sporazum o postupnom povlačenju da preživi pritisak terena na kojem oružje govori glasnije od pregovaračkog stola?