Liban i Izrael u Vašingtonu: pilot-zone dogovorene, peta runda bez pomaka

Za Beograd, koji u svojoj spoljnoj politici pažljivo prati svaku tačku ravnoteže na Bliskom istoku jer ona oblikuje cene energenata i migracione pritiske ka Evropi, libansko-izraelski pregovori u Vašingtonu nisu daleka egzotika nego test da li američka administracija može da održi primirje koje se klati. Peta runda tih pregovora trajala je u Stejt departmentu od 23. do 25. juna, uz prisustvo predstavnika i visokih oficira obe zemlje, i zatvorena je bez napretka koji bi opravdao očekivanja stvorena u prethodnim nedeljama. Umesto novog koraka, učesnici su izašli sa potvrdom već postojećeg okvira i sa otvorenim pitanjem da li taj okvir uopšte može da se sprovede.

Suštinski dokument o kojem se i dalje govori, onaj o stvaranju pilot-zona iz kojih se izraelske trupe povlače da bi libanska vojska preuzela isključivu kontrolu, dogovoren je još u četvrtoj rundi, 2. i 3. juna. Tada je usaglašeno da se iz tih zona ukloni svako oružje koje ne pripada libanskoj vojsci i da dve zemlje deluju bez međusobnog neprijateljstva, što je u praksi značilo da Liban prihvata logiku po kojoj se Hezbolah tretira kao prepreka sopstvenoj državi. Peta runda trebalo je da pretvori tu načelnu saglasnost u raspored, ali se na tome zaustavila.

Zašto napredak iz juna ne uspeva da se pretvori u sprovođenje?

Odgovor leži u nepoverenju koje nijedan zajednički dokument ne briše. Izraelski ambasador u Vašingtonu Jehijel Lajter opisao je pregovore kao sudar voza, a njegova kritika odnosila se na pokušaj da se u širi okvir uvedu pitanja koja Izrael smatra crvenom linijom, pre svega uloga Irana i memorandum o razumevanju koji bi povezao američke i iranske interese. Tamo gde libanska strana traži garancije da se izraelske trupe stvarno povlače, izraelska strana traži dokaz da je Hezbolah razoružan pre nego što se bilo šta sprovede. Te dve sekvence se ne poklapaju, i upravo zato runda za rundom proizvodi saopštenja, a ne mape povlačenja.

Geopolitička realnost je da pregovore drži na okupu spoljni posrednik, Vašington, a ne međusobno poverenje aktera. Američka administracija ima interes da primirje opstane jer svaki novi rat na jugu Libana preti da uvuče Iran i da uzdrma već nestabilan energetski koridor, ali posrednik ne može da garantuje ono što strane same ne žele da urade. Zbog toga peta runda, iako formalno deo iste serije razgovora kao i prethodne, izgleda više kao zastoj nego kao nastavak.

Šta primirje znači na terenu južnog Libana?

Na papiru, primirje formalno traje od novembra 2024. i obnovljeno je 19. juna ove godine. Na terenu, ono ostaje izuzetno krhko. Jug Libana i dalje pogađaju izraelski vazdušni i artiljerijski udari, što stanovništvu koje se vraća kućama šalje poruku suprotnu onoj iz vašingtonskih saopštenja. Razaranje u oblasti Nabatije, koje je i prethodilo ovoj rundi razgovora, pokazuje koliko je razdaljina između diplomatskog jezika i svakodnevice velika.

Za evropsku perspektivu, a posebno za zemlje regiona koje preko Mediterana osećaju svaki talas nestabilnosti, ishod pete runde nije ohrabrujući. Ako se okvir dogovoren početkom juna ne sprovede, rizik nije samo zamrznuti sukob nego njegovo ponovno otvaranje pod pritiskom prvog ozbiljnog incidenta. Naredni sastanci najavljeni su, ali bez datuma koji bi obavezivao, a to je u diplomatiji Bliskog istoka često znak da se snaga prebacuje na teren pre nego što se vrati za sto.

Da li mislite da posrednik poput Vašingtona može da nametne mir koji same strane još ne žele da sprovedu, ili je svako primirje bez međusobnog poverenja samo pauza između dva sukoba?