Primirje s Iranom palo: SAD gađale oko 170 meta

Za zemlju koja gotovo svu naftu i gas uvozi, svaki novi talas udara u Persijskom zalivu nije daleka vest nego stavka u budžetu: kada plamti iranska obala kroz koju se sliva petina svetske nafte, poskupljenje se za nekoliko dana pojavi na pumpama u Beogradu i Nišu i na računima domaćih firmi. Upravo zato slom primirja koji je Vašington ove sedmice ozvaničio Srbiju pogađa direktnije nego što se na prvi pogled čini. Predsednik Donald Tramp proglasio je krhki sporazum sa Teheranom mrtvim i poručio da Sjedinjene Države pripremaju nove udare, čime je i formalno zatvoren aranžman koji je trebalo da vrati bezbednu plovidbu i otvori pregovore o iranskom nuklearnom programu.

Od utorka su američke snage, u nekoliko odvojenih talasa, pogodile oko 170 ciljeva duž iranske obale, među njima u Bandar Abasu, Čabaharu i Bušeru. Za poslednji talas, izveden 9. jula, Centralni komandni štab, poznatiji kao CENTCOM, naveo je oko 90 meta, pretežno protivvazdušne sisteme, obalske radare i pomorske kapacitete. Zbir preko više dana tako je znatno veći od bilo kog pojedinačnog saopštenja, a poruka Vašingtona jasna je: onesposobiti iransku sposobnost da ugrozi plovidbu kroz Hormuški moreuz.

Zašto Teheran odbija da sedne za sto?

Pokušaj da se u subotu obnove razgovori propao je pre nego što je i počeo. Iranska agencija Fars saopštila je da nema pregovora dok se Vašington ne povuče sa stavova koje je zauzeo tokom eskalacije, čime je Teheran diplomatski kanal uslovio prethodnim američkim ustupkom. Američku delegaciju, koju čine potpredsednik Vens, državni sekretar Rubio, izaslanik Vitkof i savetnik Kušner, iranski ministar spoljnih poslova Arakči odbio je da primi na direktnim razgovorima, insistirajući na posredovanju.

Ta blokada nije samo taktička. Za iransko rukovodstvo, seda za pregovarački sto pod udarima značilo bi priznanje slabosti u trenutku kada mu je legitimitet najpotrebniji, dok za Belu kuću zaustavljanje udara pre bilo kakve garancije deluje kao ustupak protivniku koji je, prema američkoj oceni, već jednom prekršio dogovor napadima na brodove. Kada obe strane pregovore uslovljavaju potezom one druge, diplomatija se pretvara u čekanje, a čekanje u Zalivu obično prethodi novoj vojnoj fazi.

Nova garnitura u Teheranu i uloga posrednika

Sukob se poklopio sa smenom na vrhu iranske države. Novi vrhovni vođa Modžtaba Hamnei, sin nedavno preminulog ajatolaha Alija Hamneija, poručio je da je osveta za ubijenog oca zahtev nacije, a ne lični izbor, čime je odmazdu ugradio u državnu doktrinu umesto da je ostavi kao opciju. Takva retorika sužava mu prostor za kompromis: svaki korak ka pregovorima sada se u Teheranu može tumačiti kao izdaja obećane osvete, što novo rukovodstvo gura u tvrđu liniju baš dok pokušava da učvrsti vlast.

Jedini otvoreni izlaz za sada vodi preko posrednika. Katar i Pakistan pokušavaju da obe strane vrate za sto, oslanjajući se na kanale koje su ranije koristili u najosetljivijim dosijeima regiona. Doha je već pokazala da može da spusti tenzije kada direktan razgovor nije moguć, pa mnoge kancelarije u Evropi upravo od tog posredovanja očekuju eventualni predah. Za Srbiju, koja pažljivo balansira odnose sa svim akterima i zavisi od uvozne energije, svaki dan produženog sukoba znači veći pritisak na cenu goriva i na spoljnotrgovinski bilans.

Da li će posredovanje Katara i Pakistana uspeti da zaustavi klizanje ka širem ratu, ili nas naredne nedelje čekaju novi udari i skuplja nafta na srpskim pumpama?