Posrednici nude primirje SAD i Iranu, ponestaje projektila

Za Srbiju, koja gorivo i najveći deo naftnih derivata dovlači preko jadranskog pravca i regionalnih terminala, svaka nova noć rata između Sjedinjenih Država i Irana čita se najpre na benzinskim pumpama, a tek onda na naslovnim stranama. Zato je popodnevni zaokret u zaljevskom sukobu važan i za Beograd: dok je Sentkom ulazio u devetu uzastopnu noć udara na iranske ciljeve, posrednici su na sto stavili predlog desetodnevnog primirja između Vašingtona i Teherana, prvi konkretan diplomatski kanal otkako je kampanja počela.

Vojna slika i dalje je oštra. Američka komanda je u noći između 19. i 20. jula pogodila ciljeve kod Tabriza na severozapadu i luke Čabahar na jugoistoku zemlje, čime je udarna kampanja obuhvatila i strateško izlaziste ka Indijskom okeanu. U severnom Iraku poginuo je jedan američki vojnik, i to pri detonaciji oborenog iranskog drona, što je incident koji je u Vašingtonu odmah dobio politički naboj.

Zašto Vašington usporava dok nastavlja da udara?

Odgovor leži u logistici, ne u retorici. Prema više izveštaja, američkim snagama u regionu ponestaje municije za dugotrajnu kampanju, pa Pentagon prebacuje dodatnu opremu i zalihe iz drugih komandi. Upravo taj jaz između političke poruke i materijalne stvarnosti objašnjava zašto se paralelno vodi rat i traži izlaz.

Predsednik Donald Tramp poručio je da će Iran “platiti” za poginule američke vojnike, dok je državni sekretar Marko Rubio istovremeno naglasio da vrata za diplomatiju ostaju otvorena. Ta dvostruka poruka nije protivrečnost, već pregovaračka pozicija: pritisak silom uz istovremeno signaliziranje da postoji izlaz. Teheran, sa svoje strane, tvrdi da je primio predloge za posredovanje “od više strana”, što sugeriše da se u pozadini već formira mreža posrednika spremnih da ponude okvir za prekid vatre.

Iran, međutim, ne miruje. Iranske snage su ponovo gađale Kuvajt, gde je, prema izveštajima, oštećeno postrojenje za snabdevanje strujom i vodom. Napadi na zaljevske susede pokazuju da bi svako širenje sukoba pogodilo upravo infrastrukturu od koje zavisi izvoz nafte, a time i cene na svetskom tržištu.

Šta rat u Zalivu znači za srpske pumpe

Ovde se zaljevska geopolitička realnost prevodi u domaći trošak. Ormuški moreuz, uski prolaz kroz koji prolazi petina svetske nafte, ostaje najosetljivija tačka: dovoljna je pretnja njegovom zatvaranju da tržišta reaguju. Cene nafte i goriva već rastu zbog tenzija, a prema izveštajima iz Sjedinjenih Država, benzin je na pojedinim pumpama dostigao četiri dolara po galonu, nivo koji se u američkoj politici uvek meri kao predizborni pritisak.

Za srpske vozače i privredu to znači da se rizik iz Zaliva ne zadržava na Bliskom istoku. Poskupljenje sirove nafte prelije se u nekoliko nedelja na maloprodajne cene, na troškove transporta i na inflaciju, bez obzira na to što se front nalazi hiljadama kilometara od Beograda. Zato je ponuda desetodnevnog primirja više od diplomatske geste: to je prvi znak da bi se energetski udar mogao zaustaviti pre nego što se pretvori u dugu krizu.

Diplomatski kanal je otvoren, ali krhak. Ako Teheran prihvati okvir posrednika, deset dana bi moglo da posluži kao pauza u kojoj se traži trajniji dogovor. Ako ne, kampanja se nastavlja, a Vašington ulazi u nju sa sve tanjim zalihama. Da li će ovoga puta iscrpljivanje municije, a ne diplomatija, biti ono što na kraju zaustavi rat?