Tramp preti uništenjem Irana, novi vođa se zakleo na osvetu

Za Srbiju, koja naftu i najveći deo energenata plaća po ceni koju diktiraju svetska tržišta, svaka pretnja zatvaranjem Hormuskog moreuza nije daleka bliskoistočna epizoda nego direktan udar na kućni budžet i na cenu goriva na domaćim pumpama. Upravo zato retorika koja je posle sloma primirja stigla iz Vašingtona i iz novog iranskog vrha, a koja otvoreno preti povratkom u rat, ne može ostati izvan pažnje Beograda.

Američki predsednik Donald Tramp izjavio je da je izdao stalno naređenje da se, u slučaju njegovog ubistva, ceo Iran sravni i uništi. Reč je o formulaciji kakvu jedan predsednik retko izgovara javno, a koja pretpostavlja da je Teheran identifikovan kao pretnja po njegov život. Tramp je istovremeno primirje sa Iranom proglasio gotovim, negde između 8. i 10. jula, pošto je usledio novi talas američkih udara na jug iranske teritorije. Time je kratkotrajni predah, koji je delovao kao mogući početak deeskalacije, zvanično okončan.

Zašto je zakletva novog vođe važna?

Odgovor iz Teherana nije izostao. Novi vrhovni vođa Irana, Mojtaba Hamnei, obratio se na sahrani svoga oca i poručio da će njegova nevina krv biti osvećena, dodavši da osveta nije samo njegova lična obaveza nego volja iranskog naroda. Za iranski politički sistem ova zakletva ima težinu koju spoljni posmatrač lako potceni: vrhovni vođa nije samo verski autoritet nego i vrhovni komandant oružanih snaga, pa svaka njegova reč o osveti postaje smernica za vojni i bezbednosni aparat.

Reč je i o prvom velikom ispitu novog vođe. Nasleđivanje na vrhu iranske države retko je i osetljivo pitanje, a Mojtaba Hamnei preuzima funkciju u trenutku otvorenog sukoba sa Sjedinjenim Državama, kada svaka popustljivost može biti protumačena kao slabost, a svaka oštrina kao korak ka širem ratu. Njegova poruka o osveti zato nije samo emocija sa sahrane nego politički signal upućen i sopstvenoj javnosti i Vašingtonu.

Teheran je uz to jasno stavio do znanja da neće sedati za pregovarački sto dok traju američki napadi. Time je diplomatski kanal, makar formalno, ostavljen otvorenim, ali uslovljen prekidom vatre koji Vašington za sada ne nudi.

Muskat kao poslednji otvoren kanal

Uprkos ratnoj retorici, jedan diplomatski prozor ostaje odškrinut. U Muskatu, prestonici Omana koji već godinama posreduje između Teherana i Zapada, iranski i omanski predstavnici razgovaraju o mehanizmima bezbednog prolaza brodova kroz Hormuski moreuz. Kroz taj uski pojas mora prolazi znatan deo svetske trgovine naftom, pa je i najava mogućeg poremećaja dovoljna da uznemiri tržišta od Persijskog zaliva do evropskih luka.

Za Omana je uloga posrednika istovremeno diplomatski kapital i sopstveni bezbednosni interes, jer bi zatvaranje moreuza pogodilo i njegovu privredu. Za Evropsku uniju, koja nema jedinstven glas prema ovom sukobu, svaki poremećaj u snabdevanju energentima znači novi pritisak na cene u trenutku kada je inflacija tek počela da se smiruje. Beograd, koji balansira između transatlantske veze i istočnih partnerstava, taj pritisak oseti posredno ali nepogrešivo, kroz cenu goriva i grejanja.

Ono što razlikuje ovu krizu od ranijih zaoštravanja jeste odsustvo pouzdanog sagovornika: sa jedne strane predsednik koji preti totalnim uništenjem, sa druge novi vođa koji tek uspostavlja autoritet kroz zakletvu na osvetu. Da li će Muskat uspeti da održi jedini otvoren kanal dovoljno dugo da se izbegne otvoreni rat, ili će sledeći udar zatvoriti i taj prozor?