Hormuski moreuz: Teheran traži obe plovne trake

Cena sirove nafte skočila je u sredu za više od tri dolara po barelu, a povod je odgovor iz Teherana: omanski predlog o zajedničkom upravljanju Hormuskim moreuzom odbačen je kao aranžman bez izgleda na uspeh. Za Srbiju, koja cenu goriva na pumpama nasleđuje sa tržišta udaljenih hiljadama kilometara, ovaj spor oko dve plovne trake u Zalivu prevodi se u dinare brže nego bilo koja druga vest sa Bliskog istoka.

Reč je o pregovorima koje Oman i Iran vode od početka leta, uz podršku država Zaliva omanskoj varijanti. Muskat je ponudio model po kome bi svaka strana upravljala trakama uz sopstvenu obalu, dakle podelu 50 na 50, uz dobrovoljne takse za brodove koje bi se delile između dve zemlje. Uzor je Malački moreuz, gde Indonezija, Malezija i Singapur na taj način prikupe oko 70 miliona dolara godišnje za bezbednost plovidbe, zaštitu životne sredine i spasilačke službe.

Iranska strana je uzvratila predlogom koji menja samu logiku aranžmana. Jedna ruta bi u celosti prolazila kroz iranske teritorijalne vode, a deo suprotne trake takođe kroz iranske vode, čime bi Teheran nadzirao i ulazni i izlazni saobraćaj. Uz to, po pisanju izvora koji prate pregovore, Iran traži naknadu od oko milion dolara po brodu, a novac bi išao na obnovu štete nastale u napadima Sjedinjenih Američkih Država i Izraela.

Zašto Teheran odbija model Malačkog moreuza?

Zato što taj model deli i kontrolu i novac, a Iran ne pristaje ni na jedno ni na drugo. Malačka shema počiva na dobrovoljnom doprinosu brodara i na tri obalne države koje zajedno prikupljaju iznos manji od stotinu miliona dolara godišnje. Iranski zahtev od milion dolara po jednom brodu pripada drugoj kategoriji: to više nije doprinos za bezbednost plovidbe nego naplata prolaza, i tu su se pregovori zaglavili.

Nerešeno je ostalo i nekoliko tehničkih pitanja koja izgledaju sitno dok se ne pretvore u incident na vodi:

• smer plovidbe u trakama, dakle ko ulazi a ko izlazi kojom stranom
• visina taksi i način na koji se naplaćuju
• definicije samog aranžmana, od toga šta je zajedničko upravljanje do toga ko ga nadzire
• razminiranje moreuza, koje je i dalje jedna od otvorenih spornih tačaka između Teherana i Muskata

Šta se dogodilo pre ovoga

Pre napada Sjedinjenih Američkih Država i Izraela na Iran, krajem februara 2026, kroz moreuz je prolazila otprilike petina svetskih isporuka nafte i tečnog prirodnog gasa. Revolucionarna garda je u aprilu 2026. izdala mapu dozvoljenih plovnih ruta, memorandum o razumevanju Irana i Sjedinjenih Američkih Država potpisan je u junu 2026, a moreuz je posle toga delimično ponovo otvoren.

Taj aranžman nije izdržao. Revolucionarna garda zaustavila je tri naftna tankera uz obrazloženje da su plovili nebezbednom i nezakonitom rutom, pošto su, kako je navedeno, ignorisali upozorenja. Kada se to sabere sa iranskim zahtevom da obe trake prolaze kroz njegove vode, dobija se slika pregovora u kojima jedna strana već primenjuje pravila o kojima se tek razgovara.

O ovom sporu pisali smo ranije, u tekstu o pregovorima Irana i Omana i neslaganju oko naplate prolaza. Tada je otvoreno pitanje bilo koliko brodari treba da plate. Sada je pitanje krupnije: kroz čije vode uopšte plove.

Kako spor stiže do srpske pumpe

Tržište je reagovalo istog dana. Skok od preko tri dolara po barelu 29. jula nije posledica prekida isporuka nego procene da povratak na režim od pre februara nije blizu. Svaki dan bez dogovora znači duže osiguranje brodova, duže rute oko moreuza i višu cenu na kraju lanca, a taj kraj lanca je i srpska pumpa.

Sledeći korak je nova razmena predloga između Teherana i Muskata, koja po dostupnim informacijama još traje. Dok se ne usaglase smer plovidbe, iznos takse i sam naziv aranžmana, Hormuski moreuz ostaje deonica na kojoj tri tankera mogu da promene cenu barela.