Svetska banka snizila rast Srbije na 2,7 odsto

Svetska banka u izveštaju za 2026. spušta projekciju rasta srpske privrede na 2,7 odsto, što je drugi institucionalni signal usporavanja u razmaku od svega nekoliko nedelja. Pre toga je Međunarodni monetarni fond svoju prognozu sveo na 2,8 odsto. Razlika između dve cifre je u granici statističke greške, ali poruka je ista: ranije procene rasta bile su preoptimistične.

Ono što ovaj izveštaj čini ozbiljnijim od pojedinačne brojke jeste usklađivanje. Kada dve institucije sa različitim metodologijama i nezavisnim timovima dođu do gotovo identičnog zaključka, projekcija prestaje da bude prognoza jedne kuće i postaje konsenzus. Za nosioce ekonomske politike to znači da prostor za pozivanje na izolovani pesimizam jedne analize više ne postoji.

Šta tačno obara rast u 2026?

Svetska banka kao glavne kočnice navodi niže privatne investicije i negativan doprinos neto izvoza. Prvi faktor pogađa srž rasta: kapitalna ulaganja privatnog sektora su motor produktivnosti, i kada ona slabe, slabi i kapacitet privrede da generiše buduće prihode. Drugi faktor, neto izvoz, povučen je u minus, što znači da uvoz raste brže od izvoza i da spoljnotrgovinski saldo oduzima od bruto domaćeg proizvoda umesto da mu dodaje.

Na to se naslanja inflacija. Svetska banka beleži povišen cenovni pritisak, delom zbog efekta sukoba na Bliskom istoku na cene energenata. Skuplja energija ne ostaje u okviru računa za struju i gorivo: ona se preliva u troškove proizvodnje, transporta i na kraju u maloprodajne cene. MMF je tu eksplicitniji i projektuje inflaciju do 5,2 odsto, što je iznad gornje granice ciljanog koridora Narodne banke Srbije.

Kombinacija slabijeg rasta i tvrdokornije inflacije je nezgodna jer sužava manevar. Snižavanje referentne stope radi podsticaja investicija nosi rizik da dodatno raspiri cene, a zadržavanje restriktivne politike radi obuzdavanja inflacije pritiska upravo one investicije koje obe institucije već vide kao slabu tačku.

Ko snosi posledice usporavanja?

Najpre privatni sektor koji planira kapitalna ulaganja: skuplji kapital i neizvesnija tražnja odlažu odluke o širenju. Zatim budžet, jer sporiji rast znači sporiji priliv prihoda od PDV-a i poreza na dobit, što sužava prostor za javne investicije bez povećanja zaduženja. I na kraju domaćinstva, kojima povišena inflacija nagriza realne plate brže nego što ih nominalni rast nadoknađuje.

Vredi podsetiti da se usporavanje meri u odnosu na ranije, više procene, a ne u apsolutnom padu. Rast od 2,7 odsto i dalje je pozitivan i iznad proseka dela evrozone. Pitanje nije da li privreda raste, već da li raste dovoljno brzo da održi planove o investicijama, zaposlenosti i podizanju životnog standarda koji su građeni na optimističnijim brojkama.

Sledeći test biće jesenja revizija obe institucije: ako se i tada zadrži usklađenost oko nižih cifara, reč više neće biti o korekciji, već o trendu. Da li dve nezavisne procene koje pokazuju isto treba shvatiti kao upozorenje ili kao realan okvir za naredni budžet?