Srbija se zadužila 500 miliona evra bez aukcije, za vojsku
Emisija evroobveznica od 500 miliona evra plasirana je privatno, unapred odabranim investitorima čiji identitet nije objavljen. Kupon je 4,75 odsto, a sredstva idu na modernizaciju odbrambenog sistema.
- Srbija je emitovala evroobveznice od 500 miliona evra, sa kuponom od 4,75% i rokom dospeća od šest godina.
- Hartije nisu prodate na javnoj aukciji nego privatnim plasmanom, unapred odabranim profesionalnim investitorima čiji identitet nije objavljen.
- Sredstva su namenjena modernizaciji odbrambenog sistema, po Službenom glasniku za kapitalne rashode programa modernizacije vojske, "uključujući nabavku vojne opreme".
- Javni dug je 14. jula iznosio oko 41,3 milijarde evra (4,85 biliona dinara) po preliminarnim podacima.
Srbija je emitovala evroobveznice u iznosu od 500 miliona evra, sa kuponom od 4,75% i rokom dospeća od šest godina, objavljeno je 15. jula. Hartije dospevaju u julu 2032, a prinos za investitore iznosi 5,013%. Same obveznice se emituju 20. jula 2026.
Brojka nije neuobičajena za srpsko zaduživanje. Način jeste. Emisija nije prošla kroz javnu aukciju, standardni put kojim je Srbija do sada izlazila na međunarodna tržišta kapitala, nego kroz privatni plasman: prodaju unapred odabranim profesionalnim međunarodnim investitorima. Identitet kupca nije objavljen.
Portal N1 ocenjuje da je reč o postupku koji je “prilično neuobičajen” i da je “verovatno prvi put da se Srbija ovako zadužuje po ad-hoc principu”, odnosno prvi put da se Srbija opredeljuje da na ovaj način plasira svoje hartije od vrednosti.
Objašnjenje ide u drugom pravcu. Prema saopštenju koje prenosi Tanjug, “transakcija je realizovana nakon iskazanog interesovanja međunarodnih investitora, a privatni plasman je odabran kao najefikasniji način realizacije finansiranja u postojećim tržišnim uslovima”.
Zašto privatni plasman umesto aukcije?
Privatni plasman skraćuje vreme. To je njegova glavna prednost i, po pravilu, njegova cena. Berzanski analitičar Nenad Gujanićić ocenjuje da se “ovaj način prikupljanja kapitala koristi kada se želi na vremenu, ali je obično nešto skuplji jer se preskaču uobičajeni koraci u klasičnom prikupljanju kapitala na međunarodnim tržištima”.
Klasična aukcija radi suprotno: knjiga naloga se otvara širem krugu investitora, tražnja se meri, a prinos se obara kroz konkurenciju ponuda. Kada se taj korak preskoči, emitent trguje sa jednim ili nekolicinom kupaca koji cenu diktiraju bez pritiska konkurencije. Prinos od 5,013% na šestogodišnji papir postaje broj koji se ne može uporediti sa alternativom jer alternativa nije ni testirana.
Hronologija dodatno sužava prostor za javni uvid. Transakcija je ugovorena 13. jula, odluku je premijer Đuro Macut potpisao 14. jula, a transakcija je objavljena na međunarodnim investicionim portalima 15. jula. Domaća javnost je za posao saznala dan pošto je zvanična odluka već bila potpisana.
Kuda ide novac
Namena je definisana usko. Sredstva su namenjena modernizaciji odbrambenog sistema, a Službeni glasnik ih vezuje za kapitalne rashode programa modernizacije vojske, “uključujući nabavku vojne opreme”. Nije reč o refinansiranju postojećih obaveza niti o opštem budžetskom pokriću, nego o kapitalnom rashodu sa jasnim odredištem.
Kontekst duga je poznat. Javni dug Srbije na dan 14. jula iznosi oko 41,3 milijarde evra, odnosno 4,85 biliona dinara po preliminarnim podacima. Novih 500 miliona evra tu ne menja sliku dramatično po veličini, ali menja presedan po proceduri: prvi put je jedna emisija ovog obima zaključena bez javne aukcije i bez objavljenog kupca.
Ostaju tri stvari koje se ne znaju: ko je kupio hartije, koliko je taj put bio skuplji od aukcije i zašto je vreme bilo važnije od cene. Ministarstvo finansija na ta pitanja za sada nije odgovorilo.
Da li državu koja se zadužuje za naoružanje treba obavezati da objavi ko joj je pozajmio novac?
