Rusija u krizi goriva: preko 150 pumpi na prodaju

Više od 150 benzinskih stanica u Rusiji pojavilo se na prodajnim platformama tokom prošlog meseca, pokazuju oglasi nezavisnih operatera i naftnih kompanija. Ponuda ide od malih porodičnih pumpi do objekata koji pripadaju velikim kompanijama poput Lukoila i Gasproma, a raspon traženih cena kreće se od milion rublji (~10.500 evra) za dotrajale stanice do 350 miliona rublji (~3,7 miliona evra) za zaokružene mreže u Ufi.

Uzrok nije pad potrošnje, već raspon između dve cene. Maloprodajne cene na pumpama drže se veštački niskim, dok je nabavka na veleprodajnom, berzanskom tržištu poskupela. Taj spread guši nezavisne operatere: oni gorivo kupuju skupo, a prodaju ga po ceni koju administracija ne dozvoljava da značajnije raste. Dizel na privatnim pumpama sada iznosi oko 100 rublji po litru, dok se na državnim stanicama zadržava oko 80 rublji, razlika od približno 25 odsto koja pokazuje ko apsorbuje gubitak.

Ko drži rusko tržište goriva?

Struktura tržišta objašnjava zašto pritisak pogađa baš privatne vlasnike. Nezavisne mreže drže oko 20.000 od ukupno 27.700 pumpi, odnosno blizu 60 odsto maloprodaje. Državne i vertikalno integrisane kompanije, koje imaju sopstvene rafinerije, mogu da izdrže period niske marže jer gubitak na pumpi kompenzuju prihodom iz proizvodnje. Nezavisni operater tu polugu nema: on kupuje gotov proizvod na tržištu i prodaje ga na kraju lanca, pa ceo teret spreada pada na njega.

Za mnoge vlasnike prodaja je jedini način da se izmire nagomilani dugovi. Male firme ne mogu dugo da posluju s negativnom maržom, pa likvidacija ili izlazak iz posla postaju racionalan potez. Otud i široka lepeza cena u oglasima: stanica od milion rublji je zapravo signal nevolje, a ne investicione prilike, dok mreže od stotina miliona rublji odražavaju vrednost lokacija i ugovora, ne trenutnu profitabilnost.

Okidač poremećaja je na strani ponude. Ukrajinski napadi dronovima na ruske rafinerije izazvali su vanredne remonte i prekide u snabdevanju, što je smanjilo količinu goriva dostupnu na domaćem tržištu i podiglo veleprodajne cene. Kada proizvodni kapacitet ispada iz pogona bez najave, berzanska cena reaguje odmah, a maloprodajna, pod administrativnom kontrolom, kasni. U tom vremenskom razmaku nastaje gubitak koji nezavisni operateri ne mogu da prebace na potrošača.

Zašto je ovo važno izvan Rusije?

Ruska unutrašnja energetska pukotina nije izolovan događaj. Rusija je jedan od najvećih izvoznika nafte i naftnih derivata, pa svaki poremećaj u njenim rafinerijama menja bilans ponude i tražnje na globalnom tržištu. Kada domaće snabdevanje postane napeto, izvozni tokovi se preusmeravaju, a to se preliva na cene dizela i benzina u Evropi i Aziji. Nestabilnost rafinerijskih kapaciteta dodaje premiju na rizik u ceni sirove nafte, jer tržište uračunava mogućnost daljih ispada.

Za posmatrača u Srbiji priča ima dvostruko dno. Prvo, pokazuje koliko je maloprodajna cena goriva politička, a ne samo tržišna kategorija: administrativno zamrzavanje cena ne uklanja trošak, već ga prebacuje na najslabiju kariku u lancu. Drugo, podseća da su energetski tokovi povezani, pa unutrašnji problem jednog velikog izvoznika postaje faktor u ceni koju svi plaćaju na pumpi.

Ostaje otvoreno pitanje koliko dugo administracija može da drži maloprodajne cene niskim dok veleprodaja raste, i da li će talas prodaje pumpi ubrzati koncentraciju tržišta u rukama velikih kompanija. Šta mislite, da li veštačko zamrzavanje cena goriva na duži rok pomaže potrošaču ili samo odlaže i uvećava trošak?