Dve žene u jednoj zaledelini: Hamagučijev iznenadni film o sutonu

Kafeterija jedne pariske bolnice. Beli sto. Dve žene u kasnim četrdesetim, jedna Francuskinja, druga Japanka, prvi put se vide u životu.

Jedna je supruga čoveka koji u istoj bolnici umire od retke autoimune bolesti. Druga je njegova vanbračna kćer, koja u Pariz dolazi iz Tokija jer je čula da otac, koga nije videla od dvanaeste godine, više ne diše svojom voljom.

Razgovor traje četiri minuta i šezdeset sekundi, vode ga obostranim sažaljenjem i mirnom radoznalošću. Ni jedna izgovorena emocija. Petnaest replika koje grade ono što ostatak filma godinama ne uspeva.

To je najlepša scena „All of a Sudden” (u srpskom prevodu „Iznenada”), ona oko koje su se okupile sve kritike posle premijere u Velikoj sali 79. Kanskog festivala. Rjusuke Hamaguchi, japanski reditelj koji je sa „Drive My Car” osvojio Oskara za najbolji međunarodni film 2022, ovog puta dobio je nagradu za najbolju glumicu ex aequo.

Nagradu su podelile Virginie Efira (Belgijanka, igra Antoanetu, suprugu) i Tao Okamoto (japanska glumica, igra Aoi, vanbračnu kćer). Žiri kojim je predsedavao Park Chan-wook odlučio je da nagrada bude zajednička, jer su, kako je obrazloženo, dve glumice u filmu pravile međusobno ogledalo, pa razdvajanje ne bi imalo dramaturški smisao.

Šta film govori, a šta ne govori

Hamaguchijevi filmovi rade na principu odsustva ekspresivnog gesta. „Iznenada” je film u kome se nikada ne dešava ono što bi moglo da se desi, već se dešava ono što čeka da bude izgovoreno.

Dve protagonistkinje provode zajedno na ekranu samo 22 od ukupnih 152 minuta filma. Ostatak je posvećen njihovim odvojenim svetovima:

• Antoaneta odlazi na posao, u biblioteci sortira retke knjige, hrani mačku, otvara prozor
• Aoi vodi malu galeriju savremene umetnosti u Šibuji, pravi popis fotografija, plaća zakup
• ni u Parizu ni u Tokiju ne dešavaju se ni veće drame ni katarze

Hamaguchi se zadržava na svakoj od tih scena dok publika ne počne da prepoznaje rutinu kao oblik žaljenja koji ne traži ime.

Centralno pitanje filma jeste šta dva potpuno nepoznata čoveka mogu da nauče jedan od drugog za sat vremena, kada se susretnu na zajedničkoj žalosti. Hamaguchijev odgovor nije tipično utešan. Antoaneta i Aoi se posle bolničke kafeterije više ne sreću, prvih nedelja izmenjuju kratke poruke, pa se gase u tišini, sa naznakom da će se jednog dana možda ponovo videti, ili neće.

Otvoreni kraj koji nije ni romantičan ni tragičan, već jednostavno realističan u meri u kojoj malo evropskih i američkih filmova ume.

Dve glumice, dve filmske tradicije

Virginie Efira je jedna od najprepoznatljivijih francuskih glumica poslednjih deset godina, sa karijerom u radovima Verhoevena, Triješa i Audijara. Posle „Madame de Sevigne” pre dve godine i prošlogodišnjeg „Tout est pardonne”, ovo je već treća uloga u kojoj glumi ženu u kasnim četrdesetim koja se suočava sa promenom životnog kvadrata.

Njena scenska prisutnost u „Iznenada” je svedena. Minimalno šminkanje, jednostavni kostimi. To je upravo ono što Hamaguchi traži.

Tao Okamoto u Japanu nije bila prepoznata kao filmska glumica koliko kao manekenka koja je glumila u nekoliko američkih studijskih produkcija. Ovde dobija prvu pravu autorsku ulogu.

Hamaguchi je u intervjuu za Cahiers du cinema rekao da ju je izabrao zato što njeno lice u sebi nosi „minimalnu istoriju”. Formulacija koja na japanskom pozorišnom jeziku znači da glumica nije previše puta korišćena u prepoznatljivim ulogama. Okamoto se posle ovog filma vraća u Japan da snima sledeću Hamaguchijevu produkciju.

Aoi igra kao neko ko se može približiti drugom čoveku, ali ne na način koji traži od ovog drugog da je razume.

Gde je sada Hamaguchijev metod

Hamaguchi je u poslednjih deset godina pravio filmove u dvogodišnjim intervalima. Sa „Iznenada” pomera se iz japanske produkcije ka međunarodnoj.

„Drive My Car” je već imao dvojezičnu strukturu, ali je „Iznenada” prvi njegov film u kome je polovina dijaloga na francuskom. To znači da je njegova rediteljska poetika ušla u fazu u kojoj se može primeniti i izvan japanske scene.

Za ozbiljnog autora to je pogodan trenutak, jer pokazuje da nije reč o lokalnoj specifičnosti, već o opštoj filmskoj gramatici. Kritika u Kanu film je nazvala „prvim Hamaguchijem koji nije japanski”, što nije sasvim tačno, jer ipak ima jednu fascinaciju koju samo japanski autor može imati u prirodnom obliku.

Film će u beogradsku distribuciju ući verovatno u jesen, kada se završe pravne stavke sa Le Pacteom, francuskim distributerom koji drži prava za istočnu Evropu. Domaća premijera se očekuje u MTS Dvorani ili u Cineplexx Ušće, sa muzičkim pratećim programom koji organizator još nije objavio.

Da li podeljena nagrada smanjuje vrednost individualne izvedbe?

Pitanje koje je u kanskoj filmskoj štampi otvoreno ove godine, posle dva uzastopna ex aequo glumačka priznanja, vredi otvoriti i ovde.

Žiri je dao dve glumačke nagrade po dvojicama protagonista u istom izdanju. Presedan koji se neće lako ponoviti. Hamaguchijev film opravdava tu odluku jer Antoaneta i Aoi zaista postoje samo kao par, ne kao pojedinačne uloge.

„Iznenada” je najpreciznije snimljen Hamaguchijev film posle „Drive My Car”. U Beogradu će, ako bude prikazan na celom platnu, naći publiku koja gleda filmove gledanja, ne filmove događanja.

Šta mislite, može li jedan dramaturški par u filmu u kome se dve uloge susreću samo na 15 odsto vremena nositi celokupnu emotivnu težinu narativa?