Zvjagincev se vraća sa Minotaurom: Grand Prix posle dugog molka

Stan od šezdeset kvadrata. Kuhinjski sto. Otac, koga igra Alekseй Serebrjakov (Zvyagintsevov stalni saradnik još od „Levijatana”), prebrojava recepte za insulin u zdravstvenoj knjižici svoje žene.

Sin Ilja, devetnaestogodišnjak, nestao je pre tri dana. Otac još ne zna kome prvo treba da prijavi. Policija odbija prijavu jer dečak ima propuštena noćenja u prošlosti. Prijatelji nemaju Iljin broj. Majka ne želi da pređe preko praga sopstvene radne sobe.

Scena traje šesnaest minuta i u njoj se ne dešava ništa, što je za Andreyja Zvyagintseva ne samo poetička odluka, već vrsta etičkog stava prema sopstvenom karakteru.

Posle osam godina od „Loveless” i jedanaest od „Leviathana”, ruski reditelj se vratio na Kroazetu sa filmom koji je u subotnje veče u Velikoj sali osvojio Grand Prix, drugo najveće priznanje 79. izdanja Kanskog festivala.

Produkcija u egzilu

Film su finansirale francuska, nemačka i belgijska produkcija. Snimanje se obavilo u Estoniji, jer Zvyagintsev posle 2022. ne radi sa ruskim novcem.

Glumačku ekipu čine i:

• Chulpan Hamatova, koja je 2022. napustila Moskvu i prešla u Letoniju
• Pjotr Volpov, estonski glumac, u ulozi sina Ilje
• ansambl ruskih glumaca koji žive izvan Rusije, raspoređenih od Berlina do Tbilisija

Film je dobio jedanaest pozitivnih recenzija i samo dve negativne, što je za Zvyagintseva tradicionalna proporcija.

Lavirint kao dramaturški koncept

Centralna metafora „Minotaura” je očekivana u onolikoj meri u kojoj se ona od reditelja sa takvom prošlošću mogla očekivati. Beton, predgrađe, sin koji nestaje, otac koji traži, ali se sam izgubi u potrazi. Sve to izgleda kao da bi bilo iscrpljeno već posle pola filma.

Zvyagintsev sa scenaristom Olegom Negjinim centralni mit, ipak, obrće. Otac u potrazi za sinom zapravo pronalazi sebe kao biće koje nije čovek, kao biće koje stanuje u sopstvenoj kući kao stranac.

Sina ne nalazimo. Sinov nestanak ostaje neobjašnjen. Zato otac postepeno gubi i ono što je mislio da poseduje, pre svega svest o tome da je on otac.

Estetski jezik filma direktno citira Tarkovskog, Koziеva i ranog Antonionija. Dugi statički kadrovi, potpuno odsustvo muzike izvan dijegeze. Slabo osvetljeni haustori. Beli emajl koji se ljušti. Kreveti sa pričvršćenim mrežama umesto opruga.

Sve to znaju oni koji su živeli u sovjetskoj infrastrukturi osamdesetih. Film je smešten u 2025. godinu, što daje dodatni sloj značenja. Ruski stan i ruska zgrada se nisu promenili od kraja Hladnog rata, dok su istorija, država i institucije prošle kroz tri kompletne transformacije. Zvyagintsev tu poziciju ne osvetljava direktno, ali je dramaturški luk filma postavlja u centar.

Politički kontekst nagrade

Žiri 79. izdanja Kana, kojim je predsedavao Park Chan-wook, „Minotauru” je dodelio Grand Prix posle Zlatne palme koja je otišla Mungiuovom „Fjordu”. Odluka da se ruskom reditelju koji javno odbija ratnu politiku Moskve doda visoka nagrada nije slučajna, naročito u trenutku kada festival nastavlja zabranu zvaničnih ruskih delegacija.

Park Chan-wook je posle dodele rekao da je žiri „Minotaura” vrednovao kao film koji nije politički direktan, ali jeste politički pošten. Formulacija koja u kontekstu ovog izdanja festivala znači mnogo.

Zvyagintsev nije bio prisutan na svečanosti. Ranije je najavio da neće biti prisutan iz „ličnih razloga”. U kratkoj zahvalnoj poruci naveo je da je nagradu primio u ime svih ruskih filmadžija koji rade van Moskve i koji su, kako je formulisao, „izgubili državu, ali ne i zanat”.

Ova rečenica se već našla u nekoliko evropskih kritika kao najprecizniji opis trenutne situacije ruskog filmskog egzila. On je sada raspoređen između Berlina, Tbilisija, Beograda (gde živi jedan deo glumačke produkcije) i Helsinkija.

Zašto ovaj film govori i nama

Beogradska distribucija je već najavila premijeru za jesenju sezonu, najverovatnije u sklopu programa Kustendorfa ili u redovnoj kino-distribuciji u oktobru, posle završetka festivalskog ciklusa.

Za publiku u Srbiji, koja sa Zvyagintsevom ima tradicionalno blizak odnos jer su „Vozvraščenje”, „Levijatan” i „Elena” imali zapaženu publiku, „Minotaur” znači više od još jednog ruskog filma. To je film o očinstvu u urušenoj državi, tema koja u našem kontekstu, sa decom koja odlaze i očevima koji ostaju, nema potrebe da bude dodatno objašnjena.

Da li Zvyagintsev još može da kaže nešto novo?

Pitanje koje su recenzenti otvorili u Kanu nije retoričko. Reditelj koji je u poslednjih dvadeset godina napravio pet dugometražnih filmova ima tačno definisan poetički prostor. Svaka nova produkcija mora da pokaže da nije ponavljanje.

„Minotaur” je za sada dobio podelu kritičara na dve grupe:

• one koji misle da Zvyagintsev pravi novu temu unutar svoje stare estetike
• one koji misle da je ovo film koji je morao da bude napravljen pre desetak godina, ali ipak vredi

Ovo je film koji se ne gleda samo jednom i koji na sledećem gledanju pokaže više nego prvi put. To u 2026, kada se filmovi sve više konzumiraju u prolazu, više nije malo.

Šta mislite, može li reditelj koji se izgubio iz svoje zemlje i dalje da pravi filmove o toj zemlji bez gubitka pera i pozicije?