Dva glumca za jednu ulogu: Dhontov Kukavica deli pehar u Kanu
Belgijski reditelj Lukas Dhont u Kanu osvaja nagradu za najbolju mušku ulogu, ali ne za jednog već za dva svoja glumca, Valentina Kampanja i Emanuela Makju, koji u Kukavici dele istu ulogu na različitim životnim stupnjevima.
Ista kuhinja. Ista scenografija. Dva glumca.
Prvih dvadeset minuta „Coward” (u srpskom prevodu „Kukavica”) jedan glumac igra mladog Lea, drugi, u istoj kuhinji, Lea u kasnim četrdesetim, vraćajući se u istu kuću dvadeset pet godina kasnije.
To je centralni dramaturški potez Lukasa Dhonta, belgijskog reditelja koji je već u trideset prvoj osvojio Grand Prix Kana za „Close” pre četiri godine. Sada se vraća sa filmom koji nije samo o muškosti, ni o detinjstvu, već o trenutku u kome čovek priznaje da nije postao onaj koji je trebalo da bude.
Žiri 79. izdanja, kojim je predsedavao Park Chan-wook, odlučio je da nagradu za najbolju mušku ulogu podeli ravnopravno između Valentina Campagnea i Emmanuela Macchije, koji u filmu dele istog Lea.
Premijera se odigrala u Velikoj sali Kana 19. maja, sa dvanaestominutnim aplauzom posle završne špice. Iza filma stoje belgijska, francuska i švedska produkcija. Distribucija je prodata za četrnaest evropskih tržišta, među njima i za Srbiju. Datum domaće premijere još nije objavljen, ali se očekuje jesenja distribucija, kada se završi festivalski ciklus i kada distribuiteri u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu definišu zajednički raspored.
Šta Dhont radi sa muškošću
„Close” je pre četiri godine bio film o dvojici dečaka u prelaznom uzrastu, kada okolina prijateljstvu počinje da pripisuje ono što ono nije, pa se pod tim pritiskom raspada.
„Coward” pomera istu temu naviše, u kasne četrdesete. Leo, sada arhitekta sa malom kancelarijom u Bruges, dobija poziv iz porodične kuće da se vrati zbog očeve bolesti. Vraćanje znači i suočavanje sa:
- prijateljem iz mladosti, koji se nikada nije pomerio iz tog gradića
- devojkom iz srednje škole, koja je u međuvremenu postala lekar
- ocem, koji više ne može da govori
- samim sobom, dvadeset pet godina kasnije
Dhont taj povratak ne snima kao melodramu, već kao seriju malih scena u kojima čovek shvata koliko je njegova trenutna nesreća zapravo dobro organizovan beg od nečega što nije znao da kaže, a što je trebalo.
Dva glumca, jedan život
Glumačka odluka je možda najsmelija u filmu. Valentin Campagne, francuski mladi glumac koji je u poslednjih nekoliko godina radio sa Mia Hansen-Love i Brunom Dumontom, igra Lea u dvadesetim, kada je sve obećavalo. Emmanuel Macchia, belgijski iskusni glumac koga publika zna iz Dardenovih filmova, igra istog čoveka u kasnim četrdesetim.
Dhont je u nekoliko intervjua naveo da nije želeo da koristi šminku ni digitalne tehnike za starenje. Film je o vremenu, ne o licu. Dvojicu glumaca smatrao je parom koji mora da deli istu unutrašnju arhitekturu, što je traženje koje se vidi u načinu na koji su se pripremali za ulogu.
Ex aequo nagrada kao žiristički gest
Odluka žirija da nagradu podeli između dva glumca nije slučajna. Park Chan-wook je na konferenciji za novinare posle dodele rekao da je žiri smatrao da su Campagne i Macchia toliko vezani jedan za drugog u filmu da bi davanje nagrade jednom od njih bilo nepravedno prema drugom.
Time je žiri prepoznao Dhontovu pretpostavku, da glumačka uloga u „Cowardu” nije individualna izvedba, već zajednička. Pre nekoliko godina, sličnu odluku je doneo žiri kada je nagradio dva glumca filma „Closeness” Kantemira Balagova, ali u tom slučaju je bila reč o dva brata. Ovde se radi o istom čoveku, što je dramaturški smelije.
Iste večeri, nagrada za najbolju glumicu otišla je takođe ex aequo, Virginie Efiri i Tao Okamoto iz „All of a Sudden” Ryusuke Hamaguchija. Žiri je ove godine napravio simetričan glumački gest. Ne nedostaje ni primedbi, naročito u britanskoj filmskoj štampi, koja je upozorila da je ovakvih ex aequo odluka previše i da se umanjuje težina pojedinačnog priznanja.
Dhont je na konferenciji ipak rekao da takav žiristički gest tačno odgovara duhu filma.
Gde se „Coward” smešta u Dhontovoj putanji
Lukas Dhont je u poslednjih osam godina napravio tri dugometražna filma, što je u evropskoj autorskoj produkciji umeren tempo:
- „Girl” (2018), o transrodnoj baletskoj učenici, doneo mu je Camera d’Or u Kanu
- „Close” (2022), o dvojici dečaka, dobio je Grand Prix
- „Coward” (2026), prvi film u kome je centralni junak odrastao muškarac
Dhontova rediteljska poetika tako postepeno prelazi iz adolescentskog vremena u zrelost. Za reditelja koji ima tek 35 godina, to znači da pravi seriju filmova koji prate uzrast sopstvenih protagonista.
Belgijska kritika, koju je novosadska publika imala priliku da prati preko Bitefa pre tri godine kada je Dhont gostovao kao gost reditelj, predviđa da je „Coward” najzreliji rad ovog reditelja, ali možda najmanje emotivno direktan. Tu se pojavljuje uvek isto pitanje kada je reč o rediteljima koji rastu, da li je zrelost isto što i emotivna preciznost, ili su to dva različita pravca.
Da li glumačka nagrada može da bude poklon dvojici glumaca?
Pitanje koje će se u sledećim nedeljama otvoriti u filmskim časopisima jeste da li ovakva odluka, makar i kontroverzna, ima neku trajnu vrednost.
U slučaju „Cowarda” jeste dramaturški pravdana. Film stvarno pravi tezu da glumačka uloga može biti zajednička. Dhontov gest, koji je žiri prepoznao, jedan je od retkih trenutaka kada festivalsko priznanje sledi unutrašnju logiku filma, a ne tradicionalnu individualnu meru.
Da li to umanjuje glumački kanon ili ga otvara, to je već druga rasprava.
Šta mislite, da li ex aequo glumačke nagrade slabe značaj pojedinačnih priznanja ili otvaraju novi prostor za vrednovanje zajedničke izvedbe?
