Ulja i Mlečni zubi: dva bisera Festivala na Paliću
U selekciji Paralele i sudari 33. Festivala evropskog filma izdvajaju se letonska Ulja i rumunski Mlečni zubi, dva filma koja o odrastanju govore iz ženske vizure i iz dva potpuno različita kadra.
- 33. Festival evropskog filma svečano je otvoren 18. jula uručenjem nagrade Aleksandar Lifka.
- U selekciji Paralele i sudari izdvajaju se dva naslova, letonska Ulja i rumunski Mlečni zubi.
- Ulja je crno-bela biografska drama o mladosti košarkašice Uljane Semjonove, sa premijerom u Kanu.
- Mlečni zubi Mihaja Minkana smešteni su u 1989, godinu pred pad Čaušeskuovog režima, a premijerno su prikazani u Veneciji.
Postoji trenutak u letonskoj Ulji kada kamera visoku, nespretnu devojku posmatra kao da ne zna gde da je smesti u kadru, i baš u toj nelagodi filma da uokviri sopstvenu junakinju krije se sve ono što Palić ove godine pokušava da nam kaže o odrastanju. Trideset treći Festival evropskog filma otvoren je 18. jula, uz tradicionalnu nagradu Aleksandar Lifka, ali pravu temperaturu ovogodišnjeg izdanja ne diktira svečana ceremonija, nego dva tiha, tvrdoglava filma iz selekcije Paralele i sudari.
Letonska Ulja reditelja Vistura Kairiša i rumunski Mlečni zubi Mihaja Minkana na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog. Jedan je crno-bela biografija sovjetske košarkaške legende, drugi mračna bajka o nestanku deteta u zoru raspada jednog režima. A opet, oba filma gledaju svet očima devojčice koja tek treba da postane žena, i oba odbijaju da to odrastanje ispričaju kao lepu, zaokruženu priču.
Kako se odrasta u telu koje ne pristaje?
Ulja je posvećena mladosti Uljane Semjonove, košarkašice čija je visina bila i dar i kazna. Kairiš pravi hrabar, gotovo provokativan potez: glavnu ulogu poverava muškom pozorišnom glumcu Karlisu Arnoldu Avotsu, ne da bi šokirao, nego da bi tu neobičnu, monumentalnu pojavu progurao kroz filter ženstvenosti i pokazao koliko je tanka granica između divljenja i otuđenja. Crno-bela fotografija Poljaka Vojćeha Starona pretvara letonsko selo i sovjetske sale u prostor u kome se telo doživljava kao teret pre nego kao snaga.
To nije film o pobedama i medaljama, iako bi lako mogao da bude. Kairiša mnogo više zanima kako se pripada svetu koji te istovremeno slavi i gura na marginu, kako se gradi identitet kada te okolina prvo vidi kao anomaliju, pa tek onda kao čoveka. Utoliko svetska premijera u Kanu, u programu Un Certain Regard, deluje logično: ovo je film koji traži gledaoca spremnog da sedi u nelagodi, a ne da navija.
Bajka pred pad režima
Mlečni zubi vode nas u Rumuniju 1989. godine, u poslednje mesece Čaušeskuovog režima, gde desetogodišnja devojčica pokušava da razume tajanstveni nestanak svoje sestre. Minkan spaja prepoznatljivi realizam rumunskog novog talasa sa scenama magijskog realizma i mistike, pa istraga koju deca vode na svoju ruku počinje da briše granicu između stvarnosti i uobrazilje. Kolaps porodice ogledalo je kolapsa čitavog društva, a dečji pogled postaje jedini pošten svedok raspada.
Ono što Mlečne zube, premijerno prikazane u Veneciji, spaja sa Uljom nije tema odrastanja po sebi, nego odbijanje da se ono ulepša. Obe junakinje uče da svet nije pravedan mnogo pre nego što za to imaju reči, i obe to saznanje nose u telu, ne u rečenicama. Palić je, birajući baš ova dva filma za istu selekciju, napravio uredničku rečenicu jasniju od svake ceremonije: odrastanje je politički čin, a periodna drama najbolji način da se to prizna.
Zanimljivo je što oba filma stižu iz malih evropskih kinematografija koje se retko probiju do domaćih bioskopa, pa je Palić i ovog leta ostao ono što najbolje ume da bude, mesto gde se čuju glasovi koji inače do nas ne dopru. A vama, kada birate film o odrastanju, više prija ona verzija koja tugu prevede u nežnost, ili ova palićka, koja odbija da nam pruži utehu?
